'Једно од најсуровијих места на Земљи': Зелена 'Утопија' из шездесетих која је покушала да преобрати свет

Усред бескрајне, забите и ретко насељене равнице источне Колумбије, познате као Лос Љанос, на око дан вожње од престонице Боготе, цвета бујна шума коју је посадио човек на 31 квадратном километру земље.

Тамо већ више од пола века мала самоодржива заједница звана Гавиотас, противно свим очекивањима, цвета на негостољубивом терену, уз помоћ мноштва уврнутих футуристичких изума.

Пионирске технологије варирају од јефтиних соларних грејача за воду до дечје клацкалица која служи и као пумпа за воду, од јестивих плодова из шумске баште до био горива.

Неке су биле инспирисане традиционалним методама које су користиле локалне домородачке заједнице, док су друге проистекле из неуморног, маштовитог петљања са шачицом доступних ресурса.

Некада сматрани ексцентричним и екстравагантним, многи од изума из овог села издржали су пробу времена.

Испрва настали у реакцији на врло конкретне потребе села, успешно су реконструисани другде у Колумбији и изван ње.

Филозофије настале из ових експеримената надахнуле су друге сличне пројекте и показале свету други начин приступа одрживости.

А опет, само село, у свом идиосинкратичном приступу животу у суровом крајолику, остаје готово јединствено.

„Не разумем зашто се нешто толико једноставно - толико просто да га је Гавиотас постигао на једном од најсуровијих места на Земљи - не примењује нигде другде“, каже Паоло Лугари, који је основао ову заједницу шездесетих.

И док Гавиотас наставља да се прилагођава свету који се мења, он такође поставља нека важна питања.

Како одржавати заједницу у животу у свету који се темељно мења толико брзо?

И шта ова заједница, и њен етос, добија, а шта губи, док се он мења?

Била је 1966. година кад је Лугари, 20-годишњи италијански Колумбијац из истакнуте политичке породице, пропутовао Лос Љанос авионом и постао опседнут страственом визијом стварања зеленог, напредног насеља овде.

Неколико година после тог првобитног путовања, радио је на идеји и регрутовао блиске људе који ће изградити ту заједницу са њим.

Коначно, 1971. године, Лугари је купио парче земљишта у покрајини Вичада које је било у власништву непрофитне фондације, и шаролика дружина од двадесетак људи основала је једно сасвим ново насеље.

Назвали су га Гавиотас, што значи галебови на шпанском, у част јарко белих речних птица које су их надлетале док су градили нове домове.

Од самог почетка, суочавали су се са огромним изазовима.

Познато је да је клима у Лос Љаносу брутална и мења се од агресивних киша које плаве земљу до узаврелог сунца.

Током година након првог насељавања, Лос Љанос је опседало и политичко насиље, као и различите оружане групе које су се бориле за контролу над земљом и зарадом од трговине дрогом и производње какаоа.

Али Лугари је привукао људе из различитих сфера његовог живота.

Отпутовао је у Боготу да регрутује научнике и инжењере, и убедио младе истраживаче да заврше властите тезе осмишљавајући одрживе пројекте у савани.

Мешао се са номадским, локалним домородачким заједницама и љанеросима, локалним земљорадницима, нудећи им посао.

И крајем седамдесетих, заједница је израсла на више од 100 самоодрживих становника, каже Лугари.

Живот у 'правом односу' са местом

Да би живот постао могућ у овим негостољубивим условима, становници Гавиотаса, међу којима су били неки свеже дипломирани инжењери, осмислили су читав дијапазон еколошки пријемчивих, јефтиних и локално укорењених решења.

Неке идеје, као што су традиционална издужена комунална настамба и стамбене просторије са крововима направљеним од дебелог, сламнатог палминог лишћа да би задржали кишу и сунце, потекли су из традиције домородачког народа Гуахибо, који је живео номадски у Лос Љаносу дуго пре становника Гавиотаса.

Од Гуахиба, Гавиотанци су научили како да праве мреже и лежаљке уз помоћ жилица палминих листова, како да извлаче хранљиво уље из воћа, и како да праве кануе ископавајући их трупа дрвећа.

Да би производили струју, Гавиотанци су се ослањали на врело сунце у равници.

Да би стекли приступ пијаћој води, израдили су разноврсне типове пумпи за воду – међу њима једну која сеже 40 метара у земљу, повезавши је са дечјом клацкалицом да би извукли највише што могу из њихове игре.

Лагане ветротурбине, које хватају меке, неухватљиве налете тропског ветра карактеристичног за колумбијску равницу, направили су локални инжењери после 57 неуспелих прототипова.

„Деловало је стварно безбедно, веома приступачно, као када живите у заједници, постоји јак осећај припадања и осећај да познајете свакога око себе“, каже Наталија Гутиерез, која је рођена у Гавиотасу 1996. године.

Њена мајка је била учитељица у селу, а отац је био хидраулични инжењер у заједници.

„Дефинитивно сам искористила живот напољу да извучем највише што могу из њега, хватајући жабе“, каже она.

Гутиерез сада похађа факултет у Канади и на години је у иностранству, у Италији, али и даље одржава контакте са заједницом и присећа се са радошћу времена које је провела тамо.

„Врло брзо сам стизала од своје куће до мамине канцеларије, од мамине канцеларије до заједничког ресторана, од заједничког ресторана до реке“, каже Гутиерез, која је похађала малу школу, под вођством њене мајке, са само десетак друге деце.

Присећа се како је учила стандардни национални школски план и програм, у који су спадали математика, биологија и ликовно, али и часове специфични за Гавиотас усредсређене на то како садити дрвеће и како чистити воду и флаширати је.

У погону за флаширање воде у заједници, она је била похрањивана у посуде које су се савршено уклапале једна у другу: идеалне за слагање, складиштење и играње, као некакав приручни Лего.

Домаћински приступ Гавиотаса типичан је пример онога што је познато као „одговарајући технолошки покрет“, према Челси Шели, професорки еколошких студија на Универзитету Висконсин-Медисон, у САД.

„Нема једне технологије која одговара свачијим потребама на сваком месту, зато би требало да развијамо технологије које су локално адаптиране и локално осетљиве“, каже Шели, која је проучавала одрживе заједнице и еко-села у Сједињеним Државама засноване на сличном етосу као и Гавиотас.

„Живот у правом односу са местом где боравите вероватно је лекција на основу које бисмо сви могли нешто да научимо, и можете то да унесете у дизајн, без обзира на то шта дизајнирате, зар не?“

Као и у било ком другом експерименталном окружењу, било је и изума који се никад нису примили: као што је соларни фрижидер, који инжењери никако нису успевали да реализују, и млин за касаву на педале намењен локалним породицама.

Према члановима заједнице, мештани у Лос Љаносу на крају нису прихватили млинове зато што је дробљење касаве традиционално женски посао, док се педалање доживљавало као мушки хоби.

Али чак су и неуспеси изродили вредне лекције, према књизи из 1998. године о Гавиотасу, поднаслова Село које је поново изумело свет, из пера новинара Алана Вајсмена.

„Научио сам да схватам сваку идеју насталу у Гавиотасу озбиљно, без обзира на то колико невероватна била“, пише Вајсмен.

„Чак и оне које су пропале често су доводиле до нечега што је функционисало.“

Многи од изума у Гавиотасу су отпутовали изван граница ове самоодрживе заједнице.

Више од 5.000 њихових тропских ветротурбина инсталирано је широм Лос Љаноса, према Лугарију, а 12.000 њихових специјалних пумпи за воду постављено је широм других области Колумбије.

Хиљаде реплика лоптастог уређаја за грејање воде на соларну енергију насталог у Гавиотасу са специјалним соларним панелима који могу да сакупе енергију чак и од дифузног сунчевог светла, красе приступачни стамбени комплекс од 5.500 јединица звани Сијудад Тунал у облачној Боготи.

Још тридесет хиљада јединица користи се широм света, од виле бившег колумбијског председника па све до Африке, каже Лугари.

Овај трансфер технологије на друге еколошки сличне области, каже Шели, може се доживети као једна од мера успеха Гавиотаса.

Ништа што су направили Гавиотас није заправо патентирано, каже ми Лугари: та одлука је у складу са многим еко-селима широм света које верују у иновације отвореног кода да би охрабрили умножавање.

„Људи, дакле, срећом, могу да нас имитирају и копирају колико год желе“, каже Лугари.

„А ако неко жели да патентира неки од наших пројеката и паралише га, е па машта Гавиотаса, једина ствар која је сигурна на овом свету, радиће на томе да унесе неке измене и створи нешто сасвим ново.“

Гориво од боровине и јестива шума

Осамдесетих, након што нису успели да узгоје читав дијапазон усева, народ Гавиотаса почео је да сади разне врсте карипског бора, као што је било препоручено Лугарију док је био на путовању у Венецуелу.

Уз дозволу колумбијске и јапанске владе, посадили су осам милиона младица бора, пелцујући корен специјалним гљивицама да би им помогли да се приме.

Високи, мршави борови постепено су пружали хлад и влагу за сађење других врста и усева, коначно пруживши селу шансу да се бави одрживом пољопривредом.

Више од 250 врста биљака сада може да пусти корење у ревитализованом тлу, након деценија агресивног нарушавања киша које су га учиниле изузетно киселим, а шуму сада насељава шездесетак врста сисара, међу којима су јелени, капибаре и тапири.

Данас око 30 одсто свих прехрамбених ресурса заједнице потиче из шуме, каже Лугари.

Они саде лимунове, наранџе, личије, индијску урму, кафу, банане, гуаву и много тога још.

„Све је јестиво, а јестива шума има изузетну предност, зато што су врсте дрвећа и жбуња које имамо овде трајне, има их током читаве године, једемо дрвеће, биље, жбуње“, каже Лугари.

„Постоји изрека која то најбоље описује: 'Садите једном, жањите довека.'“

Научници и ботаничари из Гавиотаса почели су да беру смолу бора бушећи дрво, а потом обрађујући смолу у парној био-фабрици.

Гавиотас сада производи хемикалије настале из смоле као што је терпентин – који се користи као дезинфекционо средство да би правили перфем, и колофонијум, који се користи за прављење фарби, лакова и неких типова шминке.

Мештани праве био-гориво из њиховог карипског бора узгојеног у Гавиотасу, помешано са палминим уљем, и користе га за покретање трактора и мотоцикала, којима јуре кроз шуму коју је направио човек, и извозе у остатак земље.

(Истраживање показује да су борово уље и друга био-горива чистија алтернатива конвенционалним горивима заснованим на петролеју, мада и даље производе емисије.)

'Како преобратити свет'

„Посетили смо многе заједнице у другим земљама, али није било тако предивног примера као што је Гавиотас“, каже Гонзало Бернал Леонгомез, који је служио као администратор у колумбијској самоодрживој заједници осамдесетих и деведесетих.

Након што је годинама сањао о стварању одрживе еколошке заједнице, видео је телевизијску репортажу о Гавиотасу и одмах одлучио да се пресели тамо са женом, Сесилијом Пароди, и њиховом ћерком, 1978. године.

Остали су више од деценије.

„Било је веома динамично, сећам се 150 веома занимљивих пројеката у Гавиотасу које су предложили студенти, инжењери, специјалисти за шумарство“, каже Бернал Леонгомез.

„Али, наравно, већина њих, као што имамо обичај да кажемо, били су један одсто инспирација, а 99 одсто перспирација.

„Морате да се ознојите, морате да оманете и кренете испочетка, морате то да искусите.“

Данас село броји мање или више укупно 50 породица, са четири становника који тренутно примају пензију за њихове године марљивог рада у корист села, каже Лугари.

Погледајте видео о Славујевом лугу, шуми коју су купили љубитељи птица у Србији

Хоће ли Гавиотас икад бити поновљен?

Стотине научника, уметника, архитеката и инжењера прошли су кроз село током бројних деценија и сваки од њих је оставио траг.

Исто тако, људи из читаве Латинске Америке и изван ње посећивали су Гавиотас током деценија да би научили да опонашају њихове изуме.

Крајем 1970-тих, Светска банка је обезбедила финансирање за колумбијску владу да оснује још једну заједницу налик Гавиотасу у дубинама Лос Љаноса, по имену Тропикалија, али је буџет пресушио.

Други покушаји током година да се опонаша Гавиотас омела је логистика или просто никад није отишла даље од фазе идеја.

„Да бисте поновили те ствари, морате да имате приступ. Не само списак принципа, већ: како ћу отићи на конкретан терен и радити?“, каже Плини Фиск Трећи, суоснивач Центра за максимизацију потенцијалних градитељских система у Тексасу, у САД, који не учествује у пројекту Гавиотас.

Он проучава еко-села и заједнице широм света у склопу истраживачких пројеката Центра.

„Одувек сам се питао како направити копију Гавиотаса? Потребна вам је техника.“

Фиск каже да види паралеле између Гавиотаса и других одрживих заједница као што су Ауровил, познат као Град зоре, у Индији, и Куритиба у Бразилу.

Међутим, да би постао истински подложан копирању, Гавиотас би морао да стандардизује изуме и формално опише властити приступ и политику, што би га учинило мање флексибилним и прилагодљивим локалним условима, каже он.

Много тога се променило од раних дана заједнице, према речима чланова.

Данас Гавиотас више нема властиту школу, а деца из заједнице иду у оближње школе у другим селима.

На територији Гавиотаса они уче према механизму „донесите властито дете на посао“, каже ми Лугари, а шест координатора група који раде у областима шумарства, пољопривреде, обновљиве енергије и био-горива, неформално уче и децу.

Болница у Гавиотасу се затворила убрзо након што је отворена, јер је имала проблема да пронађе довољно особља за установу према државним стандардима.

Половина фабричких радника данас су из локалних оближњих домородачких села; они долазе у село да раде на пројектима смоле и сађења дрвећа током радне недеље, а потом се враћају породицама преко викенда.

Гутиерез, која се тако радо сећа раног детињства у заједници, напустила је Гавиотас са девет година и преселила се у град по имену Вилавићенсио, на осам сати вожње колима одатле, да би живела са рођаком и ишла у локалну школу.

Њени родитељи су желели да има глобалније образовање и да буде изложенија спољном свету, у нади да ће више ценити интимност Гавиотаса једном кад искуси свет изван њега.

Њен отац је такође напустио Гавиотас на неко време и вратио се у родно село у другом делу Лос Љаноса након што је његов отац отет са властите фарме и убијен.

Он се сада вратио у Гавиотас, где Наталијина мајка такође живи, 45 година након што се први пут преселио тамо.

Наталија Гутиерез каже да је и данас њено срце у Гавиотасу.

Гутиерез студира за мастер из пословне администрације са нагласком на одрживост у Канади и нада се да ће у будућности проводити време између Канаде и Колумбије.

„Као и у било којој другој заједници, нема стагнације. Заједнице се мењају и развијају“, каже Шели.

„То важи за све заједнице, али се можда више наглашава у наменски изграђеним заједницама, зато што се оне труде да то раде наменски и у складу са њиховим вредностима, уместо да се само препусте хиру тржишних сила.“

Гутиерез каже да наслеђе Гавиотаса живи и изван самог села.

„Неки људи су отишли, неки су остали“, каже она говорећи о пријатељима из детињства.

„Али мислим да ће се вредности Гавиотаса одржати где год да они оду.“

„Места као што је ово не могу да нестану“, каже Тереса Валенсија, Гутиерезина мајка.

Лугари сада има 81 годину.

Више не живи све време у Гавиотасу, већ у главном граду Колумбије Боготи, где води канцеларију фондације Гавиотас.

Вози се около у аутомобилу чији су издувни гасови од горива заснованог на смоли.

Прави планове ко ће га наследити као портпарола Гавиотаса и лидера ако умре, како каже, али одбија да открије више детаља.

На његовој гробници, додаје, писаће нешто налик: „Извините што не могу да устанем да вас поздравим, али ту сам, и даље сањам о томе да омогућим стални живот Гавиотасу.“

Погледајте како се млади боре за животну средину у Србији

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk