Како преживети тинејџера

Не сећам се тачно када се то догодило, али имала сам утисак да је моја тада 12-годишња ћерка легла да спава као дете, а пробудила се као блесави, да не кажем „полудела“ пубертетлијка и тинејџерка.

Имам осећај да је пре годину дана неко украо моју ћерку и дао ми другу.

Лупање, трескање, вика, па плач, а онда смех и извињавање због свега овог претходног.

И тако у круг.

Исти тај круг емоција буди се и у мени, па их на смену доживљавамо.

„Адолесценција је период великих промена, не само код детета, већ у читавој породици.

„Тражи прилагођавање, промену правила и равнотеже, па зато некад може бити тешка и изазовна, а родитељи често кажу 'како да ово преживимо'“, каже Лана Вучичевић Миладиновић, психолошкиња за ББЦ на српском.

Разумевање, разумевање, разумевање, па ко успе.

Тако би, схватам, требало да се понашам према тинејџеру.

„Једна од главних стратегија 'преживљавања' јесте да покушамо да разумемо шта се дешава иза понашања, које може родитеље да фрустрира, забрине или 'избаци из колосека'.

„Иза дрског одговора, често је скривена несигурност, иза повлачења је природна потреба за приватношћу развијањем сопствене аутономије, а иза љутње и беса су често страх или туга“, каже Вучичевић Миладиновић.

Некада се иза те туге крије страх од одбачености, осећај неприпадања, усамљености, бриге или стида, додаје психолошкиња.

Пубертет пута три

Док разговарам са Иваном Мирковић, мајком три девојчице, најмање десет пута прекида разговор јер су је звале ћерке.

Најстарија има скоро 14 година, средња 12, а најмлађа пет.

На питање како пролази кроз два пубертета и спрема се за трећи, кратко ми је са осмехом одговорила:

„Опуштено и уз мало више ракије. Кад најмлађа буде ушла у пубертет, ваљда ћу да огуглам.

„Сад се трудим да будем мирна и сталожена, све док не експлодирам, па сви галамимо, онда се расплачемо и на крају се смејемо", каже ова Панчевка за ББЦ на српском.

Супруг и она заједно пролазе кроз дечији пубертет, тата је мало строжи, али неко мора да учврсти границе које се поставе.

„Кад им причамо како је мени било у пубертету и да се то у кући није ни помињало, оне се смеју.

„Са најстаријом ћерком ми је било најчудније када је ушла у пубертет, јер о томе нисам ни размишљала. Средња је у то само улетела, а надам се да ће са најмлађом бити и најлакше", каже Ивана.

Ако не буде тако, додаје, не зна како ће да издржи, јер је и она на корак од уласка у перименопаузу и промена расположења.

Како моја тинејџерка преживљава мене

Одмах да кажем, нисам ја причала са њом.

Овако она, 13-годишња Лола, види нас.

„Ако тинејџер у неком тренутку није заинтересован да прича, родитељ треба да га пусти.

„Родитељи не треба да буду груби, јер смо тинејџери и морају нормално да се понашају, а не да нам дају толике забране, јер смо почели да будемо старији", каже Лола.

Мама је критикује какву музику слуша, додаје.

„Мене брига за мамину критику, јер ја њу не критикујем какву музику она слуша.

„Са другарима не разговарам о мом односу са родитељима, јер је то приватно", каже.

Има ствари које би волела да су другачије.

„Волела бих да ме мама мање испитује када дође са посла. У реду је да ме пита шта сам радила, али ме нервира када ме то често пита.

„Сигурно то ради намерно, не знам", прича Лола.

На путовањима је, додаје, другачије, јер време проводи са другарима.

„Никад ми није наређивала на мору када морам да дођем кући, само увече до кад смем да будем са друштвом.

„Почела сам да схватам да како се ја понашам према њима, да ће и они тако према мени. Да не треба да будем груба и да послушам шта они кажу јер то може да буде добро и најбоље, али некад и не мора", објашњава она.

Како каже, воли да прича са мамом, али не и о властитим осећањима.

Од бебе до змаја који бљује ватру

Таман кад помислим то је то, види је, опет се мазимо и смејемо, „неко" притисне прекидач или окидач.

Тинејџери умеју да буду пуни наизглед великих контрадикција, у једном тренутку су нежни, емпатични и изузетно проницљиви, а у другом љути, неприступачни за разговор, бесни или ћудљиви, испричала је психолошкиња.

„Родитељи често кажу да у једном моменту тинејџери желе да их мазимо као бебе, а у следећем очекују да буду третирани као равноправни одрасли.

„Могу жарко да желе независност, а да истовремено очекују да родитељи решавају неке њихове проблеме“, указује Вучичевић Миладиновић.

Траже да их оставимо на миру, а онда се увреде ако их не позовемо у неку заједничку активност.

„Родитељи се плаше да тинејџер делује незаинтересовано за њихово мишљење, а у ствари њима је мишљење родитеља и даље веома значајно.

„Може много да их погоди ако закључе да је родитељ незадовољан, разочаран или љут“, каже она.

Сва та „лица" тинејџера нису манипулација, већ процес одрастања и формирања идентитета, додаје.

Развој мозга и хормони

Све је то закувао мозак.

А смејала сам се док сам гледали цртани филм „Инсиде оут" и породици која пролази кроз пубертет са ћерком.

„Мозак адолесцената пролази кроз једну од највећих реорганизација после раног детињства.

„Емоције често раде пуном снагом, док системи задужени за планирање, самоконтролу и процену последица понашања и даље сазревају“, каже психолошкиња.

Родитељима некада помогне да промене угао гледања и када се сете да су у мозгу „радови у току", објашњава.

„Знамо да префронтални кортекс, део мозга који називамо 'контролним центром' за доношење одлука, контролу импулса, прилагођавање и управљање емоцијама, завршава развој тек око 25. године живота“, истиче психолошкиња.

То значи да је ово једна природна и очекивана развојна фаза кроз коју су и родитељи прошли.

Ја сопствене не желим да се сетим.

„Хормони јесу важни, али сами по себи нису одговорни за све промене кроз које тинејџер пролази.

„На њихов развој подједнако утичу односи у породици, вршњачка група, школа, шире друштвено окружење и култура у којој одрастају", додаје психолошкиња.

Пет емоција за пет минута

Понекад кроз моју кућу протутњи прави мали торнадо.

Емотивни.

„Родитељи не треба да забораве да оно што је за одрасле емоционални талас, за тинејџере је цунами“, каже психолошкиња.

Не треба да умањују дететово искуство и да то називају „драматизацијом" или „глумом", додаје Вучичевић Миладиновић.

„Млад човек се носи са јаким осећањима за које још нема капацитет да их обради, разуме, савлада и управља.

„Тада су лекције, предавања или казне најчешће потпуно некорисне или контрапродуктивне“, истиче.

Боље је да родитељ у тим ситуацијама остане смирен, не доживљава ништа лично што дете изговори у афекту, направи паузу и остане прибран, саветује она.

„Тек када се емоционална бура смири, тада је време за разговор и преговарање о границама“, каже психолошкиња.

'Смараш', 'немаш појма' и 'ништа не разумеш'

Из визуре моје 13-годишње ћерке ја сам „досадна", „смарачица", „граматичарка" и ко зна шта још.

„Тинејџери много више слушају родитеље, иако то не показују, јер савет не прихвате увек одмах, већ заколутају очима па кажу да их смарате, да немате појма или да ништа не разумете.

„Родитељи покушавају да 'победе' у расправи и допру по сваку цену до тинејџера и буду глас разума и очекују да дете прихвати њихов добронамерни савет“, каже она.

Пубертет, наставља психолошкиња, није период када родитељи треба да имају последњу реч баш у свакој ситуацији.

Важније је, каже, да задрже добар однос са дететом и да бирају 'битке'.

„За адолесцента је важно да прави сопствене грешке, суочава се са сопственим осећањима, успесима и поразима и налази сам решења, тестира их и коригује кроз лично искуство“, каже психолошкиња.

Ако дете и даље жели и осећа да може да вам се обрати када има проблем или направи грешку, онда сте на добром путу, указује Вучичевић Миладиновић.

Тинејџерима нису потребни савршени родитељи, већ одрасли који могу да остану мирни, доступни и присутни, чак и онда када они сами то не могу, закључује психолошкиња.

Па, ко преживи.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk