'Meksički navijački talas' koji nije meksički i zašto ga neki ne vole

Sedite na svom mestu na stadionu, pogledate udesno i vidite ga kako se približava, rastući u krešendu.

Stiže talas.

Kad dopre do vas, vi skačete i dižete ruke uvis, praveći buku koju smatrate prikladnom.

Sedate nazad i on se nastavlja - živeći sopstveni život.

To je tradicija koja se ponavlja na stadionima svih sportova u čitavom svetu.

Najveći do sada, prema Ginisovoj knjizi rekorda, zabeležen je na trci Naskara u američkom Bristolu 2008. godine.

Tamo je stadionom prohujao talas od 157.574 ljudi, ali nije potrajao koliko neki drugi.

Ono što se smatra najdužim neprekinutim talasom trajalo je 17 minuta i odigralo se 2015. godine na stadionu u Japanu tokom koncerta.

U sklopu odbrojavanje do početka Fifinog Svetskog prvenstva 2026. godine, Meksiko Siti je rešio da obori Ginisov svetski rekord za najduži ljudski talas na svetu.

Odabrana lokacija idealno je urbano okruženje za širenje vidljivog, neprekinutog talasa: prepoznatljivi Paseo de la Reforma je legendarni istorijski, finansijski i kulturni koridor inspirisan evropskim bulevarima.

A i sam grad odgovara ovom poduhvatu.

Upravo je u njemu, konkretno na stadionu Asteka (Estadio Azteca), ovaj jedinstveni oblik kolektivne ekspresije prvi put privukao pažnju sveta pre 40 godina.

Od tada je fenomen postao tesno povezan sa Meksikom.

U mnogim zemljama je poznat kao 'Meksički talas', iako je tamo bio popularisan u svetu 1986. godine, a veruje se da je prvi put izveden u SAD.

Od Meksika do sveta

Mnogi veruju da Džordž Henderson ili 'Ludi Džordž' iz SAD nosi zasluge za pokretanje prvog talasa i upravljanje njim.

On veruje da se to desilo 15. oktobra 1981. godine, na bejzbol utakmici Ouklend Atletiksa i Njujork Jenkisa, u Kaliforniji.

„Ouklend Atletiks su već izgubili dve utakmice u gostima“, priseća se on.

„U trećem iningu pomislio sam da pokušam nešto što niko nije video pre.

„Pronašao sam tri odeljka stadiona i počeo da im objašnjavam šta želim.“

Prva dva pokušaja nisu uspela, ali iz trećeg puta talas je obišao čitav stadion.

A u četvrtom je uspeo da stvori jedan čitav, neprekinuti talas.

„Ceo stadion je poludeo“, kaže Henderson.

Zato što je utakmica prenošena na televiziji, ovaj zabavan način bodrenja tima postao je popularan, a navijači drugih sportova su ga preuzeli.

Čak se pojavio i na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine, ali tek je na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Meksiku 1986. godine predstavljen ogromnoj svetskoj publici i tako postao globalni fenomen.

Neobičan projekat

Petnaest godina kasnije, fenomen je zagolicao znatiželju naučnika iz statističke i biološko-fizičke grupe na Mađarskoj akademiji nauka u Budimpešti.

„Razlog zašto smo se zainteresovali za stadionske talase je što se ljudi često ponašaju kao čestice“, rekao je fizičar Ileš Farkaš za NPR mrežu.

Zajedno sa dvojicom kolega, Tamašom Vičekom i Dirkom Helbingom, rešio je da utvrdi pravila koja proizvode talase.

Kao fizičari, oni su znali da čestice koje slede nekoliko prostih pravila mogu da stvore očigledno složen fenomen.

Bio je to „donekle neobičan letnji projekat“, ali je „kasnije postao nešto veoma ozbiljno“, dodao je.

Za njihovo istraživanje, objavljeno u časopisu Priroda (Nature) 2002. godine, tim je analizirao video snimke talasa na fudbalskim stadionima sa više od 50.000 gledalaca i bili su iznenađeni onim što su saznali.

Otkrili su da tipični ljudski talas putuje u smeru kazaljke na satu i kreće se brzinom od oko 12 metara ili 20 sedišta u sekundi.

Neverovatno stabilnog profila, talas je obično širok između šest i 12 metara, što je jednako oko 15 sedišta, dok se kreće kroz masu.

Možda najfascinantnije otkriće je kritična masa.

Na velikim stadionima, dovoljno je da samo 25 do 35 ljudi ustane istovremeno da bi pokrenulo talas.

Drugim rečima, šačica odlučnih entuzijasta može da pokrene desetine hiljada ljudi.

Matematički model koji su izgradili da objasne ovo ponašanje nije novo; isti su korišćeni da objasne širenje električnog signala kroz srčano tkivo ili širenje šumskog požara.

Razlika je u tome da, umesto ćelija ili drveća, „zapaljivi materijal“ su ljudi.

Fizičari su zaključili nešto što je svaki navijač mogao da im kaže: bila je veća verovatnoća da se talas javi kad se ništa posebno ne dešava na terenu.

Što nas dovodi do neobičnog paradoksa.

Simbol strasti ili pokazatelj dosade?

Talas se naširoko smatra simbolom kolektivne euforije, izraz zajedništva i zajedničke radosti.

„Kad uradimo talas, mi izražavamo da nismo sami", objašnjava Erik Salazar Flores, akademik sa Fakulteta za psihologiju na Nacionalnom autonomnom univerzitetu Meksika (UNAM).

U tom smislu, to je fizička i vidljiva potvrda nas samih.

A opet postoji kontradikcija u objašnjenjima datim za postojanje talasa.

Iako ume da bude znak ohrabrenja, uključivanje talasa takođe predstavlja gubitak interesovanja među gledaocima i na taj način izvesni oblik otuđenosti.

Može da predstavlja i zahtev za akcijom od igrača i način da se izvuče nešto iz utakmice, rekao je Kris Hant, autor Priča sa Svetskog prvenstva, za BBC.

„Kad se utakmica otegne i ništa se posebno ne dešava na terenu, navijači smatraju da je to način da se izvuče maksimum iz novca koji su dali za karte“, objasnio je on.

Ako je rezultat nerešen u poslednjim minuta finala Svetskog prvenstva, neće biti talasa.

Ako se radi o prijateljskoj utakmici na kojoj domaći tim ubedljivo vodi, onda će ga verovatno biti.

Ne uvek, naravno.

Stručnjaci ističu da do njega takođe dolazi u momentima euforije pred početak utakmice, tokom zagrevanja ili kad je rezultat već odlučen i proslava zaživi vlastitim životom u odnosu na ono što se dešava na terenu.

Ali upadljivo je da najslavniji stadionski „spontani fenomen“ na svetu može da se desi upravo kad akcija na terenu ne uspe da zadrži pažnju mase.

Psihologija nudi objašnjenje za to: kad kolektivna pažnja nema jasnu metu, grupa aktivno radi na stvaranju vlastitog stimulansa.

U tim slučajevima, talas nije izraz oduševljenja, već stvar koja ga proizvodi.

Still riding high?

Četrdeset godina pošto je zaokupio pažnju sveta u Meksiku, talas nastavlja da se vozi stadionima na pet kontinenata.

Ali njegova reputacija je postala složenija.

Neki posmatrači kažu da je nakon njegovog prvobitnog uspeha osamdesetih, postepeno počeo da gubi na popularnosti i dešavao se sporadičnije na sportskim događajima.

U nekim sportovima, naročito na bejzbol utakmicama u SAD, talas je postao predmet žučne rasprave.

Na primer, 2014. godine, na Nacionalnom stadionu u Vašingtonu, maha je uzela kampanja za zabranjivanje talas, sa majicama sa sloganom #killthewave (ubij talas).

Aktivisti su ga opisali kao „nepoštovanje“, „uvredu“ i „dekoncentraciju“.

Grin Bej Pekeri, klub iz američke Nacionalne fudbalske lige, 2019. godine su se našli u središtu rasprave kad je trener Met Lafler javno zatražio od navijača da se suzdrže od pravljenja talasa kad njegov tim ima loptu.

Kvoterbek Aron Rodžers ga je podržao, sugerišući da navijači „bolje biraju njihove trenutke“.

Ključno pitanje gledaocima je: da li ste došli na stadion zbog utakmice ili da budete deo spektakla?

Četiri decenije činilo se da je odgovor potvrdan za oba, ponekad istovremeno.

Oni koji učestvuju kažu da talas ima moć da stvori veseli, kolektivni trenutak bez potrebe za bilo kakvim uputstvom za upotrebu.

Dovoljno je da samo budete prisutni i da dozvolite da se prepustite osećanju.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk