'Мексички навијачки талас' који није мексички и зашто га неки не воле

Седите на свом месту на стадиону, погледате удесно и видите га како се приближава, растући у крешенду.

Стиже талас.

Кад допре до вас, ви скачете и дижете руке увис, правећи буку коју сматрате прикладном.

Седате назад и он се наставља - живећи сопствени живот.

То је традиција која се понавља на стадионима свих спортова у читавом свету.

Највећи до сада, према Гинисовој књизи рекорда, забележен је на трци Наскара у америчком Бристолу 2008. године.

Тамо је стадионом прохујао талас од 157.574 људи, али није потрајао колико неки други.

Оно што се сматра најдужим непрекинутим таласом трајало је 17 минута и одиграло се 2015. године на стадиону у Јапану током концерта.

У склопу одбројавање до почетка Фифиног Светског првенства 2026. године, Мексико Сити је решио да обори Гинисов светски рекорд за најдужи људски талас на свету.

Одабрана локација идеално је урбано окружење за ширење видљивог, непрекинутог таласа: препознатљиви Пасео де ла Реформа је легендарни историјски, финансијски и културни коридор инспирисан европским булеварима.

А и сам град одговара овом подухвату.

Управо је у њему, конкретно на стадиону Астека (Estadio Azteca), овај јединствени облик колективне експресије први пут привукао пажњу света пре 40 година.

Од тада је феномен постао тесно повезан са Мексиком.

У многим земљама је познат као 'Мексички талас', иако је тамо био популарисан у свету 1986. године, а верује се да је први пут изведен у САД.

Од Мексика до света

Многи верују да Џорџ Хендерсон или 'Луди Џорџ' из САД носи заслуге за покретање првог таласа и управљање њим.

Он верује да се то десило 15. октобра 1981. године, на бејзбол утакмици Оукленд Атлетикса и Њујорк Јенкиса, у Калифорнији.

„Оукленд Атлетикс су већ изгубили две утакмице у гостима“, присећа се он.

„У трећем инингу помислио сам да покушам нешто што нико није видео пре.

„Пронашао сам три одељка стадиона и почео да им објашњавам шта желим.“

Прва два покушаја нису успела, али из трећег пута талас је обишао читав стадион.

А у четвртом је успео да створи један читав, непрекинути талас.

„Цео стадион је полудео“, каже Хендерсон.

Зато што је утакмица преношена на телевизији, овај забаван начин бодрења тима постао је популаран, а навијачи других спортова су га преузели.

Чак се појавио и на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године, али тек је на Светском фудбалском првенству у Мексику 1986. године представљен огромној светској публици и тако постао глобални феномен.

Необичан пројекат

Петнаест година касније, феномен је заголицао знатижељу научника из статистичке и биолошко-физичке групе на Мађарској академији наука у Будимпешти.

„Разлог зашто смо се заинтересовали за стадионске таласе је што се људи често понашају као честице“, рекао је физичар Илеш Фаркаш за НПР мрежу.

Заједно са двојицом колега, Тамашом Вичеком и Дирком Хелбингом, решио је да утврди правила која производе таласе.

Као физичари, они су знали да честице које следе неколико простих правила могу да створе очигледно сложен феномен.

Био је то „донекле необичан летњи пројекат“, али је „касније постао нешто веома озбиљно“, додао је.

За њихово истраживање, објављено у часопису Природа (Nature) 2002. године, тим је анализирао видео снимке таласа на фудбалским стадионима са више од 50.000 гледалаца и били су изненађени оним што су сазнали.

Открили су да типични људски талас путује у смеру казаљке на сату и креће се брзином од око 12 метара или 20 седишта у секунди.

Невероватно стабилног профила, талас је обично широк између шест и 12 метара, што је једнако око 15 седишта, док се креће кроз масу.

Можда најфасцинантније откриће је критична маса.

На великим стадионима, довољно је да само 25 до 35 људи устане истовремено да би покренуло талас.

Другим речима, шачица одлучних ентузијаста може да покрене десетине хиљада људи.

Математички модел који су изградили да објасне ово понашање није ново; исти су коришћени да објасне ширење електричног сигнала кроз срчано ткиво или ширење шумског пожара.

Разлика је у томе да, уместо ћелија или дрвећа, „запаљиви материјал“ су људи.

Физичари су закључили нешто што је сваки навијач могао да им каже: била је већа вероватноћа да се талас јави кад се ништа посебно не дешава на терену.

Што нас доводи до необичног парадокса.

Симбол страсти или показатељ досаде?

Талас се нашироко сматра симболом колективне еуфорије, израз заједништва и заједничке радости.

„Кад урадимо талас, ми изражавамо да нисмо сами", објашњава Ерик Салазар Флорес, академик са Факултета за психологију на Националном аутономном универзитету Мексика (УНАМ).

У том смислу, то је физичка и видљива потврда нас самих.

А опет постоји контрадикција у објашњењима датим за постојање таласа.

Иако уме да буде знак охрабрења, укључивање таласа такође представља губитак интересовања међу гледаоцима и на тај начин извесни облик отуђености.

Може да представља и захтев за акцијом од играча и начин да се извуче нешто из утакмице, рекао је Крис Хант, аутор Прича са Светског првенства, за ББЦ.

„Кад се утакмица отегне и ништа се посебно не дешава на терену, навијачи сматрају да је то начин да се извуче максимум из новца који су дали за карте“, објаснио је он.

Ако је резултат нерешен у последњим минута финала Светског првенства, неће бити таласа.

Ако се ради о пријатељској утакмици на којој домаћи тим убедљиво води, онда ће га вероватно бити.

Не увек, наравно.

Стручњаци истичу да до њега такође долази у моментима еуфорије пред почетак утакмице, током загревања или кад је резултат већ одлучен и прослава заживи властитим животом у односу на оно што се дешава на терену.

Али упадљиво је да најславнији стадионски „спонтани феномен“ на свету може да се деси управо кад акција на терену не успе да задржи пажњу масе.

Психологија нуди објашњење за то: кад колективна пажња нема јасну мету, група активно ради на стварању властитог стимуланса.

У тим случајевима, талас није израз одушевљења, већ ствар која га производи.

Стилл ридинг хигх?

Четрдесет година пошто је заокупио пажњу света у Мексику, талас наставља да се вози стадионима на пет континената.

Али његова репутација је постала сложенија.

Неки посматрачи кажу да је након његовог првобитног успеха осамдесетих, постепено почео да губи на популарности и дешавао се спорадичније на спортским догађајима.

У неким спортовима, нарочито на бејзбол утакмицама у САД, талас је постао предмет жучне расправе.

На пример, 2014. године, на Националном стадиону у Вашингтону, маха је узела кампања за забрањивање талас, са мајицама са слоганом #killthewave (ubij talas).

Активисти су га описали као „непоштовање“, „увреду“ и „деконцентрацију“.

Грин Беј Пекери, клуб из америчке Националне фудбалске лиге, 2019. године су се нашли у средишту расправе кад је тренер Мет Лафлер јавно затражио од навијача да се суздрже од прављења таласа кад његов тим има лопту.

Квотербек Арон Роџерс га је подржао, сугеришући да навијачи „боље бирају њихове тренутке“.

Кључно питање гледаоцима је: да ли сте дошли на стадион због утакмице или да будете део спектакла?

Четири деценије чинило се да је одговор потврдан за оба, понекад истовремено.

Они који учествују кажу да талас има моћ да створи весели, колективни тренутак без потребе за било каквим упутством за употребу.

Довољно је да само будете присутни и да дозволите да се препустите осећању.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk