Биљана Јуруковски и њен пут од менаџерке до фотографкиње изолованих афричких племена

Ручно рађени кимоно са прегршт извезених шара на белом памучном платну није нешто што очекујете на Охриду.

Уместо дућана, у овом живописном северномакедонском граду на истоименом језеру, унутра затичем необичну галерију.

Са сваког зида осветљеног и пространог објекта посматрају ме лица припадника различитих афричких племена.

На дрвеним столовима поређане су огрлице, наруквице и разнолико прстење.

На тренутак сам се изместила у најдаље кутке афричког континента.

„Ко је аутор?", изустила сам с врата.

„Ја", изговорила је ноншалантно жена плавих очију.

„Биљана, драго ми је", додала је, пружајући ми руку.

Биљана Јуруковски, менаџерка родом из Северне Македоније, деценијама живи у Сиднеју, у Аустралији, одакле се отиснула у авантуру живота – фотоапаратом бележи изолована афричка племена и народе широм света.

„Хтела сам да их свет упозна", каже за ББЦ на српском.

Застајемо поред великог екрана на којем се смењују њени снимци и фотографије.

„Подсвесно су у мени пробудили уметницу.

„Прелепо животно путовање које и даље траје", додаје.

Књига која је променила све

Биљана је скоро четврт века радила као менаџерка у старачким домовима у Сиднеју.

Истражујући живот племена у Вијетнаму, наишла је на књигу „Пре него што нестану" енглеског фотографа Џимија Нелсона, аутора портрета староседелачких и аутохтоних народа.

Листајући књигу, пажњу јој је привукла фотографија старијег мушкарца са животињским рогом на глави.

„'Да ли ово заиста постоји?' помислила сам", прича ми.

На фотографији је био припадник племена Мурси у афричкој држави Етиопији.

Биљана је тог тренутка одлучила да објективом документује живот народа, многих на ивици опстанка.

„Пожелела сам да оставим нешто следећим генерацијама и упознам их баш са староседелачким народима - да се зна да постоје", каже ми.

Прва адреса на том путу била је управо Етиопија.

После истраживања свих могућности одласка у ову често заборављену афричку земљу, упознала је антрополога из Шпаније и отиснула се у авантуру са још тројицом фотографа и обезбеђењем.

„Доживела сам културолошки шок - било је нестварно.

„Страх, радозналост, узбуђење - комбинација емоција", присећа се путовања 2014. године.

По повратку у Аустралију, обрела се на животној раскрсници.

„Питате се да ли желите да се бавите том врстом фотографије и посећујете те пределе.

„Многа племена су у рату и наоружана су - уме да буде ризично и небезбедно", говори.

Пресудила је, каже, „огромна страст".

„С годинама је само порасла и то је оно што ме и даље подстиче да залазим у непознате и далеке делове.

„А заправо ја са њима учим и развијам се. Подсећам се шта су праве вредности у животу", додаје.

'Африку треба доживети и преживети'

Пре сваке експедиције, неопходне су недеље припрема - лекарски прегледи и вакцине против многих обољења која и даље харају у тим деловима света.

Носи се углавном храна у конзерви, али минимално, јер се због непроходних путева често пешачи, а камера је важнија, па ранац не сме да се оптеретити, прича ми.

Долазак је тек почетак.

Без сагласности старешине племена не може се ући у њихово село.

Ако дозволи, следи навикавање.

„Врло је важно да вас племе прихвати", каже Биљана.

Прва два дана не узима фотоапарат у руке, већ се упознаје и гради поверење са припадницима племена.

„То је најважнија ствар која се потом види и на самој фотографији", указује.

Како се споразумевају?

„Универзалним језиком - говором тела.

„Осете они када им укажете поштовање - ако седе на земљи и ви са њима, једете као и они", каже ми.

Зато на свако путовање носи и полароид апарат и аутоматски израђене фотографије даје домаћинима.

Преводиоци су ту за додатне информације о ритуалима и обичајима племена.

„У Африци све има неку симболику и треба је доживети и преживети", говори Биљана.

Племе Сурма (или Сури) на југозападу Етиопији је оставило је на њу најјачи утисак.

„Потпуно су изоловани, али оно што ме највише опчинило јесте њихова повезаност са природом - невероватна веза.

„Због савременог начина живота често заборављамо да ценимо те мале, а важне ствари", каже.

Села ове заједнице броје између 40 и 2.500 људи.

Одлуке у селу доноси скупштина мушкараца, а жене могу да кажу шта мисле пре почетка расправе.

Оне воде домаћинства, имају сопствена поља и располажу кућним буџетом како желе.

Животиње, посебно краве, имају важну улогу у животу ове заједнице и доносе статус.

Сличан однос према овим животињама уочила је и код племена Мундари у Јужном Судану, на истоку Африке.

„Додатно ме је одушевила њихова брига према животињама, посебно кравама од којих живе. Мажу их пепелом да би их заштитили од инсеката.

„Невероватна брига и веза", прича усхићено Биљана, док јој плаве очи сијају таквим сјајем да и ја на тренутак боравим у Африци са њом.

Мундари се баве сточарством, а њихове краве и бикови са огромним роговима се сматрају „краљевима говеда“.

Авантура Конго

Биљана је била међу ретким женама које су посетиле некадашње краљевство племена Куба (Бакуба), Демократску Републику Конго у централној Африци.

„Било је то јако краљевство између 17. и 19. века, а онда стижу колонизатори.

„Сада су остале церемоније, ритуали, маске, али је том пределу јако тешко приступити", каже.

На прве препреке су наишли већ по слетању - једва су пронашли џипове неопходне за пут, а када су их најзад изнајме, често су се кварили.

„Све те проблеме надоместио је нестварни свет ове заједнице који упркос свему опстаје.

„За разлику од других племена, Бакуба није толико строга према савременој цивилизацији, али не одустаје од сопствених ритуала", прича она.

Највећи отпор према модерним стварима пружају племена у Етиопији и на северу Кеније, верује Биљана.

„Племена у Етиопији су неукротива и избегавају глобализацију", указује.

Иако је већину фотографија посветила староседелачким племенима у Африци, велики утисак на Биљану је оставила и посета азијској држави Монголији.

До 2021. Биљана је успевала да прави равнотежу између редовног посла у Аустралији и документовања традиција удаљених народа и племена.

А онда је схватила да је посао менаџерке више не испуњава.

„Ако нема љубави, страсти и истрајност, онда нема сврхе остајати у том послу.

„Ја сам самоука фотографкиња и учила сам из сопствених грешака, корак по корак, али да нема те љубави и страсти, ничег не би било", каже Биљана.

Њени портрети староседелачких народа излагани су у галеријама у Њујорку, Паризу и Уједињеним Арапским Емиратима.

А једна је завршила и у свемиру.

БританскиJournal of Photography је 2020. објавио конкурс за портрет човечанства.

Послала је фотографију названу У име племена, на којој су двојица младИћа са белим тачкама по лицу.

Била је међу 200 фотографија послатих у свемир у виду бинарних кодова.

„Желели смо да пошаљемо поруку мира и уједињења", каже она.

Када није на путовањима, ова мајка двоје одрасле деце, борави у родној Северној Македонији.

Супруг јој је највећа подршка, али на експедиције путује сама.

Планира нову.

„Који кутак света овог пута посећујете?", питам.

„Враћам се мојој вољеној Етиопији", одговара Биљана радосно.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk