Последње венчање у Чернобиљу: 'Бежала сам босонога у венчаници'

Било је тек иза поноћи.

Ирина Стеценко је завршила сређивање ноктију за властито венчање, отворила врата од балкона и покушала да се избори са живцима како би могла да заспи.

У оближњем стану пуном гостију, њен вереник Сергеј Лобанов је спавао на душеку у кухињи.

Потом се „грмљавина“ проломила у тишини, каже Ирина.

„Било је то као да је мноштво авиона прошло у ниском лету, све је шумело и стакло у прозорима се затресло.“

Сергеј каже да је осетио „потрес, као да је прошао некакав талас“, питајући се да ли је то био благи земљотрес, и наставио да спава.

Деветнаестогодишња наставница приправница и инжењер у електрани, који је имао 25 година, радовали су се предстојећем брачном животу у новоизграђеном совјетском граду Припјату.

Нису имали појма да се најгора нуклеарна катастрофа у историји одвијала на мање од четири километра од њих.

Експлодирао је реактор број четири у нуклеарној електрани Чернобиљ у данашњој Украјини избацивши радиоактивни материјал који ће се раширити по разним деловима Европе.

Четрдесет година касније, изузетно радиоактивни остаци електране налазе се у ратној зони.

Овај брачни пар сада живи у Берлину, окренувши животе наглавачке по други пут - сада да би побегли од ратног сукоба, а не нуклеарне катастрофе.

Али ујутро 26. априла 1986. године, Сергеј се присећа како се пробудио, препун узбуђења, око шест ујутро, да би открио да је дан његовог венчања освануо величанствено сунчан.

Имао је да обави разне обавезе: да однесе постељину у стан пријатеља где су он и Ирина планирали да преспавају те ноћи и да купи цвеће.

Он каже да је напољу видео војнике у гас маскама и како људи перу улицу пенастим раствором.

Неки људи које је знао са посла у нуклеарној електрани рекли су му да су били хитно позвани зато што се „нешто догодило“, али нису знали шта.

Док је гледао из пријатељевог стана у небодеру, приметио је да из реактора број четири куља дим.

Касније ће постати јасно да су ватрогасци и радници електране провели ноћ ризикујући смртоносне дозе радијације да би се изборили са огромним токсичним пламеном.

„Почела је да ме хвата нервоза“, каже он.

Присетивши се обуке, узео је мало платна, поквасио га и поставио преко улаза у стан из мере предострожности, да би задржало радиоактивну прашину, додао је он.

Потом је пожурио на пијацу.

Необично за суботу ујутро, пијаца је била напуштена, а он је покупио пет лала за букет.

Ирина, која је одсела са мајком у породичном стану, каже да телефон није престајао да звони током читаве ноћи.

Њена мајка је звучала „узнемирено“, каже она, због комшија који су звали да кажу да се десило „нешто страшно“.

Али било је врло мало детаља.

Информације су биле строго контролисане у Совјетском Савезу.

Укључили су радио, али се у вестима није помињао никакав инцидент.

Ујутро је њена мајка позвала власти.

„Рекли су јој да не паничи, сви заказани догађаји у граду треба да се наставе као што је и планирано.“

Званично, све је настављено по старом.

Деца су послата у школу.

Касније тога дана, млада, младожења и гости одвезли су се у колони аутомобила до Палате културе, познате по одржавању бројних церемонија и популарних диско вечери.

Изрекли су заруке једно другом стојећи на тканини са њиховим извезеним именима, а потом се преместили са гостима у оближњи кафић.

Али свадбени банкет је пре деловао „тужно“ него слављенички, каже Сергеј.

„Сви су били свесни да се нешто десило, али нико није знао детаље.“

За њихов први плес, увежбали су традиционални валцер.

Али уз све већу свест о томе да се око њих одвија трагедија, „испали из ритма још од првих корака“, присећа се Ирина.

„Само смо се загрлили и кретали се даље у том загрљају.“

Исцрпљени, али коначно муж и жена, вратили су се у пријатељев стан.

Међутим, каже Сергеј, у раним сатима у недељу ујутро, један други пријатељ им је покуцао на врата, рекавши им да пожуре до воза за евакуацију, који је требало да пође у пет сати ујутро.

Једина резервна одећа коју је Ирина имала са собом била је танушна хаљина за други дан славља, тако да је поново обукла венчаницу како би пожурила до мајчиног стана да се тамо пресвуче.

Од ципела је добила жуљеве на стопалима.

„Била сам у венчаници и трчала сам босонога кроз барице“, каже Ирина.

Још је био мрак док су из воза гледали сјај урушеног реактора.

Било је то као да „гледате у срце вулкана“, каже Сергеј.

Званично саопштење, кад је уследило, описало је евакуацију као само „привремену“.

„Отишли смо само на три дана, али на крају смо отишли за читав живот“, додаје он.

Погледајте видео о Ирини и Сергеју: Пар који се венчао само неколико сати после експлозије у Чернобиљу

Совјетски Савез је био оштро критикован због спорости у обелодањивању размера катастрофе.

Тек је два дана после експлозије, пошто је радијација откривена у Шведској, СССР је признао да се догодила несрећа.

Прошло је више од две недеље пре него што се совјетски лидер Михаил Горбачов огласио о томе јавно.

Проба безбедности пошла је радикално по злу.

Према процени на коју се позива Агенција за атомску енергију (ИАЕА) и Светска здравствена организација, експлозије су испустиле 400 пута више радиоактивног материјала него бомба у Хирошими.

Николај Соловјев је радио као главни инжењер у дворани са турбинама у то време.

„Испод нас као да је ударио земљотрес“, присећа се он.

„Видели смо како се кров срушио.

„Удар ваздуха пошао је ка нама и донео сву ту црну прашину, а онда су се огласиле сирене.“

Он каже да су он и колеге потрчали ка локацији мислећи да је експлодирао генератор, не могавши да замисле да се радило о самом реактору.

Један колега је проверио на мониторима и рекао да нивои радијације „не могу да се измере“, присећа се Николај.

Он каже да су пронашли другог колегу како стоји на турбинама, наизглед неповређен али како све време повраћа - знак радијацијске болести.

„Био је један од првих који су умрли“, каже он.

Званичан број смрти од инцидента је 31 - двојица су страдала у експлозији, 28 је умрло од Акутне радијакцијске болести, а један од срчаног застоја, у недељама после свега.

Шире последице несреће су оспораване и тешко их је одредити.

У оно време није урађена опсежна дугорочна медицинска студија.

Студија неколико агенција УН-а из 2005. године закључила је да је као последица несреће могло да страда и 4.000 људи.

Према неким другим проценама, тај број би могао да се мери у десетинама хиљада.

Покренута је операција за спречавање цурења радијације из отвореног реактора.

Из хеликоптера је на њега био избациван песак и други материјали.

Од екстремних нивоа радијације квариле су се машине, тако да је део послова морао да се обавља ручно.

Јан Кринал и Рејн Клар су ангажовани из Естоније, тада саставног дела Совјетског Савеза, и били су део групе која је послата да рашчисти крш са крова реактора број три.

„Носили сте оловне плоче - једну спреда, једну на леђима и једну између ногу.

„Тежило је 20 килограма или више“, каже Јан.

„На глави: стандардни совјетски грађевински шлем - наочаре, рукавице и дозиметар [за мерење радијације] у вашем џепу“, каже он.

Рејн се присећа да је био слат да ради у налетима од по минут како би се ограничила његова изложеност радијацији.

„Нико није могао да вам каже шта је шта...

„Није било времена за размишљање“, каже он.

Кад је почело рашчишћавање, Ирина и Сергеј су одсели код њене баке, око 300 километара даље, у региону Полтаве, источно од Кијева.

Неколико дана након што су стигли, доктори који су надзирали евакуисане у потрази за радијацијом, саопштили су им неочекивану вест - Ирина је била у трећем месецу трудноће.

Она се сећа како је заплакала кад су доктори почели да упозоравају људе да би изложеност радијацији могла да утиче на нерођене бебе и саветовали жене које су јој биле изложене да абортирају.

„Плашила сам се да родим бебу, а плашила сам се и да абортирам.“

Али саосећајна лекарка ју је охрабрила да изнесе трудноћу до краја, и Ирина је родила здраву девојчицу Каћу.

Деценијама касније, она је и сама постала мајка, и Сергеј и Ирина сада имају 15-годишњу унуку.

Њих двоје сматрају да је нуклеарна несреће утицала на њихово здравље, мада доктори то никада нису потврдили.

Ирина је морала да оперише оба колена, а верује да је радијација могла да јој ослаби кости.

Они мисле да је радијација могла бити фактор у срчаном удару који је Сергеј доживео 2016. године, недељу дана након што је посетио стари родни крај и Припјат.

Јан, који води организацију за бивше естонске ликвидаторе, каже да су неки имали здравствених проблема, али да нису виђали „канцере свуда“ као што су се испрва прибојавали.

Он каже да је 1991. године умро 51 естонски ликвидатор, међу њима 17 њих који су одузели себи живот.

Николај, турбински инжењер, био је у то време ожењен и имао је два сина.

Он се вратио на посао у електрани и недавно се пензионисао.

Његов млађи син се пријавио у украјинску војску после почетка руске инвазије фебруара 2022, али се од септембра 2023. године води као нестао у акцији.

Нуклеарна електрана захтева стални надзор и одржавање.

Бетонски саркофаг спуштен на реактор број четири био је завршен за само седам месеци после несреће.

Али је постао нестабилан и, 2016. године, нови метални штит, вредан 1,5 милијарде евра, пребачен је преко врха да би задржао цурења.

Радијација у већем делу „зоне искључења“ око електране је сада на нивоима довољно ниским да је безбедно посетити га на ограничене периоде, али ником није дозвољено да живи тамо легално.

И даље постоје жаришта са опасно високим нивоима радијације, и у самом уништеном реактору и око њега, и на местима као што је „Црвена шума“, која је била тешко контаминирана.

Зграде у Припјату, некада сматране светионицима младалачког оптимизма и совјетске технологије, сада су оронуле и напуштене, међу њима и Палата културе у којој су Сергеј и Ирина разменили завете.

Унутар нове куполе, димњак реактора број четири је сабласна рушевина, обложен грубим сивим бетонским омотачем, под блиставом металном куполом довољно високом да у њу стане Кип слободе.

Руске снаге су 2022. године ушле у комплекс електране у тенковима, узевши запослене за таоце на пет недеља, поставивши мине и ископавши ровове.

Током 2025. дрон је направио рупу у новом штиту.

Украјина је оптужила Русију да је гађала нуклеарну електрану, што је Кремљ порекао.

Ниво радијације није порастао, али ИАЕА каже да је штит изгубио „примарну безбедносну функцију“.

Сергеј и Ирина су се преселили у Немачку 2022. године, након што је стан њихове ћерке био погођен ракетом.

Њихов брак, започет усред неизвесности и трагедије, остаје им велика утеха.

„Мислим да смо заиста морали да прођемо кроз неке велике тешкоће у животу да бисмо схватили да не можемо једно без другог.“

„После 40 година, могу да кажем са сигурношћу да смо нас двоје као конац и игла“, каже Ирина.

„Све радимо заједно.“

Погледајте видео: Чудесан опоравак биљног и животињског света у околини Чернобиља

Додатно извештавање: Пол Харис и Ели Џејкобс

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk