Odlazak Dejvida Hoknija: Omiljeni britanski slikar koji je pomerao granice

Dejvid Hokni, koji je umro u 88. godini, bio je omiljeni britanski slikar - i čovek oštrih stavova, izražavanih naglašenim jorkširskim akcentom.

Genije u praktično svakom mediju, radio je sa bojama, fotografijama i ajpedima.

Pravio je gravure, litografe, čak i vitraže - jednako se osećajući kod kuće sa grandioznim dizajnom scenografije za operu i intimnošću pera i tuša.

Blajhani plavušan iz Bredforda sa okruglim okvirima za naočare i kačketom, zapalio je svet slikarstva šezdesetih i punio slikarske galerije više od pola veka kasnije.

Jedna od njegovih slika bazena se 2018. godine na aukciji prodala za skoro 70 miliona funti - što je rekord za živog slikara.

Ali Hokni je bio iznenađen oduševljenošću javnosti prema njegovim radovima.

Naprosto je sledio samo jedno pravilo: „Slikaj ono što voliš.“

Dejvid Hokni je rođen 9. jula 1937. godine.

Njegov otac Kenet je odbio da služi vojsku iz prigovora savesti i sa jednakim žarom je prezirao socijalnu nepravdu, nuklearna oružja i pušenje.

Njegova majka Lora je bila okosnica porodice: snažne volje i zakleta metodistkinja.

Dejvid je bio jedan od petoro dece; bliska, brižna jedinica nagurana u sićušnu kuću u nizu u Bredfordu.

Tokom bombardovanja, krili su se pod stepeništem čvrsto držeći Bibliju.

Godine 1940, jedna eksplozija sravnila je čitavu ulicu sa zemljom.

On je bio opsednut jednom stvari i potpuno posvećen crtanju.

Ratna nestašica papira svela je njegove rane napore na kuhinjski pod i pesmarice u crkvi.

Kasnije, kao dečak u Bredforskoj gimnaziji na stipendiji, odbijao je da radi bilo koji drugi predmet sem likovnog.

„Ne ide mi nauka, ali umem da crtam“, napisao je Hokni na jednom kontrolnom zadatku.

Bio je popularan, duhovit i stalni uzrok glavobolje među nastavnicima.

„Morao bi da shvati da oduševljenje isključivo slikarstvom nije dovoljno za karijeru“, glasio je zabludeli izveštaj jednog učitelja.

Sa 16 godina, bilo mu je dozvoljeno da upiše likovnu školu, stigavši tamo u odelu na pruge i sa polucilindrom na glavi.

Hoknijev imidž je možda bio ekstravagantan, ali je njegova radna etika bila protestantska.

Dvanaest sati dnevno radio je mahnito za njegovim štafelajem.

Dug otadžbini je, kao i njegov otac, odužio uz prigovor savesti.

To je značilo da je u sitne sate morao da pere tela u mrtvačnici.

Ali onda je usledio Kraljevski umetnički koledž u Londonu.

Hokni je živeo u baštenskoj šupi bez grejanja, provodio svaki budan trenutak slikajući i uživao u novootkrivenom boemskom načinu života.

Šezdesete su bile opsednute Pop Artom i Apstraktnim ekspresionizmom.

Ali Dejvidov drugar sa klase, američki umetnik R.B. Kitaj, rekao mu je da ignoriše sve drugo i prosto slika samo ono što voli.

„Bio je to najbolji savet koji sam ikada dobio“, rekao je.

Zanimali su ga politika, književnost i istraživanje njegove vlastite homoseksualnosti.

I zato je na jednom portretu prikazao sebe u činu vođenja ljubavi sa američkim pesnikom Voltom Vitmanom.

Prisilio je posmatrača da se suoči sa umetnikovim interesovanjima i seksualnim fantazijama.

Hokni je pokušao da dosegne ličnost za kojom je žudeo.

Bio je zvezda na koledžu, ali i dalje nepokolebljivo tvrdoglav.

Dejvid je odbio da napiše jedan jedini esej neophodan da bi diplomirao, tako da nije uspeo da završi studije.

Javno nezadovoljstvo koje je usledilo prisililo je Kraljevski koledž da popusti.

Dobio je diplomu, pa čak bio nagrađen i njegovom prestižnom Zlatnom medaljom.

Hokni je na ceremoniji ispod tradicionalne akademske odore nosio zlatni lamirani sako.

Dnevni listovi su pokretali luksuzne vikend časopise, pretvarajući pop zvezde i umetnike u novi soj besklasnih slavnih ličnosti.

Sandej tajms je prikazivao Dejvida kako se druži sa Endijem Vorholom.

Ali - uprkos njegovoj novootkrivenoj slavi - Hokni je napustio sumornost posleratne Engleske u potrazi za rajem.

Odleteo je 1964. godine za Los Anđeles - tražeći savršeno svetlo i bronzane torzoe koje je viđao po američkim muškim časopisima.

Dok su sletali, ugledao je stotine bazena kako svetlucaju u dolinama ispod njega.

Obećavali su bezbrižan život u izobilju, razbibrigu i seksualnu slobodu.

Velika Britanija tek što je ukinula mere dobijanja namirnica u sledovanjima; u Kaliforniji, bazeni nisu bili luksuz - već prosto način života.

Hokni je bio opčinjen.

Odbacio je britanske uljane boje u korist jarkih, kalifornijskih akrilnih boja, ali je zadržao bredfordski akcenat - koji su Amerikanci obožavali.

Bio je seksualno promiskuitetan po prvi, i možda jedini, put u životu i - inspirisan reklamom na televiziji - ofarbao kosu u jarkobelo.

Hokni je slikao zgrade koje je viđao oko sebe: odlučan da uradi za Los Anđeles ono što je Piranezi uradio za Rim.

A sami bazeni - sa veličanstvenim vremenskim prilikama i golim muškim telima - postali su Hoknijeva najslavnija tema.

Pronašao je Raj za sebe.

„Dejvid govori o dolasku Zlatnog doba“, napisao je Sesil Biton u vlastitom dnevniku.

„Kompjuter će učiniti rad izlišnim; svako će biti ekstatično srećan.“

„Veći pljusak vode“ je njegovo najpoznatije delo.

Hokni je slikao ćoškaste zgrade i nebo bez oblaka valjkom.

A potom, sa četkicom, dočarao trenutno narušavanje površine vode koju je izazvao nevidljivi skakač.

To je bio opis reda i haosa.

Ali dok bi kamera zamrznula radnju, Hokni je činio da ona teče.

Budući da je homoseksualnost još uvek bila ilegalna, ove slike takođe su branile način života.

Po povratku u London četiri godine kasnije, carinici su zaplenili Hoknijeve časopise.

U njima su goli muškarci bili prikazivani u raznim nepornografskim pozama, ali ih je birokratija proglasila neprikladnim.

Hokni je poludeo od besa.

„Ja nisam neki mali biznismen koji će samo pobeći. Vidimo se na sudu“, rekao je preplašenom zvaničniku.

Pokrenuo je veliku kampanju protiv cenzure sve dok ministar unutrašnjih poslova Džejms Kalahan nije intervenisao i naredio da mu vrate časopise.

Njegov tempo stvaranja dela ostao je obiman.

Postavio je natpis uz podnožje kreveta u Noting Hilu, poručivši samom sebi: „USTAJ I ODMAH POČNI S RADOM“.

Kad bi se umorio od crtanja, Hokni bi pravio fotografije, radio gravure ili dizajnirao opere.

Proganjao ga je osećaj da ne radi dovoljno.

Takođe je morao da se izbori sa slomljenim srcem.

Njegova veza sa Piterom Šlezingerom - mladim kalifornijskim subjektom mnogih Hoknijevih slika - bila je na izmaku.

Nepromišljeno, Dejvid je pristao da učestvuje u televizijskom dokumentarcu o njegovom radu i bio očajan kad se ovaj usredsredio na traumu njegovog ljubavnog života.

Ponovo se preselio, ovaj put u Pariz.

Hokni se isticao po okruglim naočarima, živopisnim košuljama i tregerima.

Govorio je nesavršen francuski beskompromisnim jorkširskim akcentom i usredsredio se na slikanje portreta.

Bilo mu je teško da slika ljude koje ne poznaje, preferirajući studije prijatelja i porodice.

Čak je i u tome je njegova suština slikanja bila u ljubavi.

Koštalo ga je novca, ali je bilo u skladu sa njegovim doživotnim uverenjem.

Ono što ga je zanimalo bili su dvostruki portreti.

Posmatrač ostaje zaintrigiran odnosom između subjekata na slici.

Dve osobe, smatrao je, fascinantnije su od jedne.

Slika njegovih roditelja - nastala u Parizu - jedna je od takvih tihih drama.

Naslikani su jedva svesni prisustva jedno drugog; posle 48 godina braka, Kenet i Lora su zajedno, ali nekako odvojeni.

Malo je umetnika bilo uzbuđenije tehnologijom od Hoknija.

Sedamdesetih ga je zaintrigirao polaroid, praveći stotine kolaža koji su se igrali sa prostorom i perspektivom.

Kasnije je postavljao izložbe sa umetničkim delima nastalim na fotokopir i faks mašinama, pažljivo gradeći beskrajne slike od jednog lista papira.

Do kraja te decenije, Dejvid Hokni je bio jedan od najcenjenijih umetnika na svetu.

Ubrzano je gubio sluh i sada nosio jarkoružičaste aparate za sluh, ali njegov rad ga je obogatio.

Dečak iz Bredforda sada se družio sa princezom Margaret u Mustiku.

Ali mehur se spremao da eksplodira.

Epidemija side iz osamdesetih lišila je Hoknija mnogih prijatelja.

Prilikom jednog boravka u Njujorku, posetio je tri bolnice da bi se oprostio od dragih ljudi.

Bacio se na posao, opsesivno slikajući slike prijatelja.

Bezbrižni život koji su vodili pretvarao se u noćnu moru.

Slikanje je bio Hoknijev način da drži voljene ljude uz sebe.

Takođe je postajao neka vrsta „Starog mornara“.

Hokni se neprestano žalio na čelični stisak drakonskih sila u Americi: posebno novog odsustva tolerancije prema pušenju u javnost.

„Na Dan D, Ajzenhauer je popušio 80 cigareta“, govorio je svakom ko je bio spreman da ga sasluša.

„Da li mislite da mu nisu bile potrebne?“

U Velikoj Britaniji je imao vrlo malo simpatija za Margaret Tačer, doživljavajući tačerizam kao slobodu za poslovnog čoveka, ali ne i za umetnika.

Kritikovao je vladu zato što je anti-gej i vodio kampanje protiv Klauzule 28.

Nije da je imao više ljubavi ni za Tonija Blera.

Hokni je prezirao „kulturološko šefovanje Nove Laburističke stranke“ i pridružio se Seoskom maršu iz protesta.

Posebno nije voleo Gordona Brauna – kog je osuđivao kao „sumornog kalvinističkog uobraženka“ – i nadao se da će ga sresti „da bih mogao da ga šutnem u muda“.

U umetničkom pogledu, ono što je radio devedesetih bilo je izuzetno.

Londonskom scenom vladali su Demijen Herst, Trejsi Emin i Mladi britanski umetnici – besramno izlažući ajkule u formaldehidu i praveći umetnost od nenameštenih kreveta.

Ali Hokni – veliki inovator – prosto se vratio slikanju.

I ne samo bilo kakvih slika.

Hoknijeva nova strast bili su pejzaži: tradicionalna razbibriga vikend amatera.

Preselio se u Bridlington, gde su živeli njegova sestra i majka i počeo da slika jorkširske pustare.

Svakog leta, Hokni je kao tinejdžer vozio bicikl ovde iz Bredforda da bi zaradio džeparac na lokalnim farmama.

Seoski predeo je bio predivan i vratio mu je uspomene na rad na žetvi i spavanje po ambarima sa prijateljima.

Za Hoknija, ovo je bio raj jednako kao Kalifornija 1960-ih.

Stojeći napolju na kiši i suncu, naslikao je stotine scena bujnih livada i travnjake kraj drumova.

Često su bile monumentalnih razmera.

Bio je to izazov jednog starca upućen umetničkoj sceni usredsređenoj na mladost, cinizam i koncept.

Nisu svi reagovali pozitivno: kritičar Brajan Sjuel, jedan od njih, rekao je da pristaju samo „železnoj ogradi Grin Parka“.

Ali ove slike postale su omiljene u javnosti.

Njihova ogromna veličina zapravo čini da ih doživljavate intimno, uvlačeći gledaoca u prizor.

Zarazno entuzijastičan, nastavio je sa inovacijama duboko u osamdesetim, sa pejzažima njegovog novog doma u Normandiji završenim tokom karantina zbog pandemije korona virusa.

Godine 2023, njegovo 4D kinematografsko iskustvo u Londonu čiju je naraciju sam snimio, prikazalo je slike, fotografije, opersku scenografiju projektujući ih na zidove visoke 11 metara u pećinskim podzemnim prostorima.

Ali nisu sva njegova dela bila toliko titanskih proporcija.

Bio je jednako srećan praveći slike na ajpedu njegovih omiljenih drveća ili intimne portrete Herija Stajlsa.

Ogromna retrospektiva njegovog rada otvorena je 2025. u Parizu.

Pod 24-časovnom medicinskom negom, Hoknijevi planovi za putovanja sada su obuhvatali njegovog jazavičara i dvoje medicinskih asistenata - koji su se neizbežno našli ovekovečeni i njegovoj umetnosti.

Bilo je planirano još izložbi, među njima jedna ogromna u galeriji Tejt za obeleževanje njegovog 90. rođendan 2027. godine.

U dugoj karijeri, Dejvid Hokni je dobio brojne počasti.

Odbijao ih je koliko god je mogao.

Odbio je vitešku titulu 1990. godine.

Pričalo se da je neko otvorio pismo i prihvatio počast u njegovo ime.

Jeste prihvatio Orden za zasluge, najprestižniju nagradu za velika dostignuća.

Verujući da je to lični poklon kraljice Elizabete Druge, Hokni je smatrao da bi bilo nepristojno odbiti.

Ali postojala je jedna počast u kojoj je uživao.

Godine 2007, održana je proslava Hoknijevog 70. rođendana u britanskom Tejtu.

Posle večere, saopšteno je da će alarmi za dim biti isključeni na deset minuta kako bi se omogućilo najvećem britanskom živom umetniku da popuši cigaretu.

Bila je to počast koju je obični „gospodin“ Hokni umeo da ceni.

I koja ne bi bila dopuštena nikom drugom.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk