Нова финансијска криза је можда на помолу, али неће бити као претходна

Боби Сигал је 15. сепрембра 2008. године стигао у његову канцеларију у Канари Ворфу, пословној четврти Лондона, мало пре шест сати ујутру.

Био је то последњи пут да је морао да дође на време.

Радио је као дилер у Лиман Брадерсу (Lehman Brothers), америчкој банци која се суочавала са озбиљним поблемима.

„У недељу смо на вестима из Америке видели да подносе захтев за стечај.

„Нисмо баш били сигурни какве ће то последице имати на нас у Уједињеном Краљевству (УК).

„Зато нам је само речено да дођемо на посао као и обично".

„У почетку је био хаос", каже Боби.

„Није било непосредне комуникације са нашим колегама у Америци.

„Нису се јављали на телефоне.

„Неки су узимали ствари, попут слика са зидова, и говорили: 'Дугују ми акције'".

Боби је наслућивао да би могла да се догоди катастрофа и био је добро припремљен.

„Последњег дана сам чак купио и колица за куповину у радњама.

„Занимљиво је да су тог лета људи већ осећали неку узнемиреност.

„На мојој картици за аутомате сам имао 300 фунти и све сам потрошио на чоколадице, јер сам схватио да ако пропадну банка или аутомат, та картица ће бити безвредна".

Боби је, као и хиљаде његових колега, каријеру понео у картонској кутији.

То је постала упечатљива слика светске финансијске кризе, током које је хиљаде предузећа пропало, а милиони људи су остали без посла.

Уследила је једна од најдужих и најдубљих рецесија од Другог светског рата.

Данас се на светској економској „контролној табли" појављује низ упозоравајућих сигнала због којих се неки питају да ли је на помолу нова финансијска криза.

Како би следећи слом могао да изгледа?

А с обзиром да су међународни односи 2026. напетији него 2008. године, да ли креатори политика уопште имају алате да се изборе са могућом кризом?

Рани знаци упозорења

Пре кризе која је 2008. захватила светску економију, постојали су рани знакови упозорења у појединим деловима финансијског система.

Током 2007. године, улагања у ризичне хипотекарне кредите у Сједињеним Америчким Државама (САД) почела су да пропадају јер су власници некретнина имали потешкоће да отплате дугове.

Фондови којима су управљали Беар Стернс (Bear Stearns), БНП Париба (BNP Paribas) и друге банке морали су или да замрзну исплате инвеститорима, или да потпуно ликвидирају фондове.

Ти проблеми су били рани сигнали који су упозоравали на оно што ће постасти много дубља финансијска криза.

Како се нервоза ширила, чак су и банке престале међусобно да позајмљују новац, страхујући да им неће бити враћен, што је довело до такозване „кредитне кризе".

То је изазвало светску финансијску кризу.

А каква је ситуација данас?

Неколико фондова који дају зајмове пријавили су губитке или су инвеститорима ограничили повлачење новца.

Блекрок (BlackRock), Блекстоун (Blackstone), Аполо (Apollo), и Блу Оул (Blue Owl) суочили су се са захтевима за повлачење милијарди долара из инвестиционих фондова, институција које представљају алтернативу традиционалним банкама.

Данас регулатори и искусни стучњаци за финансијска тржишта препознају сличности.

Сара Бриден је заменица гувернера Банке Енглеске која је посебно задужена за финансијску стабилност.

Она каже да ново тржиште узимања кредита од приватних зајмодаваца или инвестиционих фондова брзо расте, да још није испитано у условима финансијских потреса и да се не разуме довољно добро.

„Постоје одјеци светске финансијске кризе у ономе што сада видимо", каже она.

„У последњих 15 до 20 година, кредити које обезбеђују небанкарске финансијске институције су од нуле порасли на два и по билиона долара.

„Ту постоји позајмљени новац, нетранспарентност, сложеност, и међусобна повезаност са другим финансијским системима.

„Све се то укапа са оним што смо видели током светске финансијске кризе".

Забринута је и зато што је велики део новца који обезбеђују небанкарске финансијске институције заправо већ позајмљен, а то ствара слојеве дуга, односно позајмљеног новца, због којих могући губици могу да буду већи.

„Постоји позајмљен новац од већ постојеће позајмице.

„Оно што је важно је да сви разумеју како се ти слојеви дуга или позајмљеног новца сабирају".

Мухамед Ел Еријан, главни економски саветник немачке финансијске компаније Алианц (Allianz) и бивши извршни директор ПИМЦО-а, највеће светске компаније за управљање инвестицијама, такође сматра да се ризик од нове кризе потцењује.

„Постоје одређене сличности са 2007. годином због којих ноћу не могу да спавам.

„Јасно се виде слабости у финансијском систему које се не препознају на одговарајући начин".

Он наводи да су управо ограничења која су уведена банкама после светске кризе довела до настанка овог новог тржишта кредита које обезбуђују небанкарске финансијске институције.

Банке су због нових прописа биле приморане да послују опрезније, па су се појавили фондови који опонашају банке да би попунили празнину.

„Одједном је систем преплављен приватним зајмодавцима који желе да дају новац компанијама.

„Компаније виде да је новац лако доступан и, наравно, превише новца често тера људе да праве грешке".

Он описује забрињавајући сценарио.

„Одједном сви који су вам позајмили новац желе да им га вратите у исто време.

„Следеће што знате јесте да нешто што је почело као добра идеја прераста у ризик по стабилност и, уместо да користи привреди, почиње да јој измиче тло под ногама".

Међутим, Лари Финк, извршни директор највеће светске инвестиционе компаније Блекрока, недавно је за ББЦ рекао да није сагласан са тврдњом да кредитирање које обезбеђују небанкарске институције представља претњу светској економији.

Проблеми који погађају поједине фондове чине мали део укупног тржишта, тврди он.

Управо је Блекрок је једна од компанија које су забринутим инвеститорима ограничиле повлачење средстава из кредитних фондова.

Ипак, Финк категорично тврди да не постоји могућност да се понови финансијски шок из периода 2007-2008. године, јер сматра да су финансијске институције данас стабилније.

„Не видим никакве сличности, нимало", каже он.

Ипак, неки повезују дешавања у сектору небанкарског кредитирања са спором „навалом на банке".

Можда нема редова испред банака као оних испред филијала Нордерн Рока 2007. године, али постоји „ред" инвеститора који желе да повуку њихов новац.

Енергија

Још један начин на који би историја могла да се понови јесте раст цена енергената.

Био је то један од чинилица који су допринели кризи 2008. године.

Цена сирове нафте Брент порасла је са око 50 долара по барелу почетком 2007. на 100 долара до краја године, а у јулу 2008. је достигла врхунац од 147 долара.

Раст је био подстакнут снажном потражњом из Кине која се у то време брзо развијала, али делимично и геополитичким тензијама у вези са Ираном.

Данас су цене нафте поново скочиле изнад 100 долара по барелу, уз упозорења да би могле додатно да расти уколико се брзо не реши сукоб са Ираном, због којег је практично затворен Ормуски мореуз, најважнија светска енергетска артерија.

Фатих Бирол, извршни директор Међународне агенције за енергетику, каже да је затварање Ормуског мореуза „највећа криза енергетске безбедности у историји", истичући да је „озбиљнија" од збирно три енергетска шока - 1973. године (када су неке арапске земље увеле нафтни ембарго Западу), 1979. године (изазваних Иранском револуцијом) и 2022. године (Украјина).

Овакав ниво песимизма се још не одражава на актуелне цене нафте.

Иако су од почетка сукоба са Ираном цене нафте порасле за више од 50 одсто, и даље су знатно испод нивоа забележених уочи последње финансијске кризе, када је цена нафте достигла 147 долара по барелу (данашња вредност би била близу 190 долара по барелу).

Истовремено, берзански индекси су тренутно на или близу историјских максимума, док је нафтни шок 1973. године изазвао пад америчког тржишта акција од око 40 одсто од врхунца до најниже вредности.

Сара Бриден из Банке Енглеске каже да очекује пад берзи у неком тренутку, јер оне тренутно не одражавају у потпуности бројне ризике по светску економију.

Међутим, за сада тржишта акција делују као да рачунају да ће мир на крају превладати, док многе велике компаније и даље остварују боље резултате од очекивања инвеститора.

Ипак, енергетски шок је на списку кључних ризика које Банка Енглеске прати, а Бриден страхује да би могли да се догоде истовремено.

„Шта се дешава ако се више ових ризика оствари у исто време?', пита она.

„Велики макроекономски шок, који истовремено изазива губитак поверења у небанкарско кредитирање и корекцију вредновања вештачке интелигенције и других ризичних врста имовине.

„Шта се дешава у таквом окружењу и да ли смо спремни за то?".

Погледајте видео: Шта је стагфлација

Вештачка интелигенција

Бриден указује на још један ризик у могућем „коктелу кризе".

Више од два билиона долара је уложено у вештачку интелигенцију, што је суоснивач Мајкрософта Бил Гејтс назвао „помамом", а други то описују као балон.

То је подигло тржишне вредности неколицине технолошких гиганата до те мере да је чак 37 одсто вредности главног индекса америчке берзе С&П 500 концентрисано у само седам компанија (међу њима су Нвидиа, Мајкрософр, Алфабет (Alphabet), матична компанија Гугла, и Амазон, које су уједно и међу највећим улагачима у инфраструктуру вештачке интелигенције).

То значи да милиони људи који улажу у фондове који прате берзанске индексе заправо велики део њиховог новца улажу у сектор вештачке интелигенције, чак и ако то не желе.

Већа распродаја акција ових компанија погодила би штедише, међу којима су појединци и пензиони фондове у УК-уи, и неминовно би уздрмала поверење предузећа и потрошача.

Пуцање такозваног дот-ком балона, који је достигао врхунац у марту 2000. године, помогло је да се покрене рецесија 2001.

Индекс NASDAQ, који се сматра кључним показатељем резултата технолошког сектора, је између марта 2000. и октобра 2002. године пао за готово 80 одсто, бришући милијарде долара тржишне вредности.

Тај слом интернет компанија, огромни губици инвеститора и масовна отпуштања у технолошком сектору узроковали су шири економски пад.

Погледајте видео: Зашто се током кризе купује злато

Финансијски пожар

Поставља се и питање колико би креатори економских политика данас били ефикасни у гашењу могућег „финансијског пожара".

Током 2008. године, владе су на крају успеле да ставе хаос под контролу тако што су убалице милијарде јавног новца у велике банке да би спречиле њихову пропаст, и такође су повећале гаранције на банкарске депозите да би спречиле повлачење штедње.

Истовремено, главне централне банке су у јесен те године координисано снизиле каматне стопе.

Међутим, неки су забринути да таква могућност можда више не постоји.

Државни дуг УК-а је 2008. године износио мање од 50 одсто националног дохотка.

Данас је тај дуг близу 100 одсто, после великих интервенција за спасавање банака током финансијске кризе 2008. године, програма подршке зарадама током пандемије корона вируса и енергетских субвенција 2022. године после руске инвазије на Украјину.

Због тога је способност државе да се додатно задужује знатно ограниченија.

Мухамед Ел Еријан то метафорички описује као ватрогасну бригаду којој недостаје вода.

„Владе и централне банке морале су да реагују на кризу за кризом и како су то чиниле, трошиле су њихове капацитете за реаговање", упозорава он.

Сличан став изнео је и Међународни монетарни фонд (ММФ), који је раније у априлу саопштио да се свет суочава са бројним економским изазовима у тренутку када је „маневарски простор за вођење економских политика сужен".

Значајан чинилац је и лоше стање међународних односа.

Током кризе 2008. године, светске вође су организовале хитне састанке, међу којима је кључан био у Вашингтону у новембру те године, када су договорили план за улагање милијарди у банке, а још један важан одржан је у Лондону у априлу 2009.

Гордон Браун, тадашњи британски премијер који је помогао у координацији међународних напора за одговор на кризу, истакао је да је снажна међународна сарадња спречила да криза прерасте у велику економску депресију.

Данас би то могло да буде много теже, због дубоких несугласица међу развијеним земљама око трговинске политике, НАТО-а, па чак и статуса Гренланда.

У тексту о ризицима финансијске кризе објављеном у априлу, ММФ је посебно упозорио да је „међународна сарадња сада слабија" него претходних година.

Због тога би у време рата у Европи, трговинских сукоба САД-а и Кине, као и политике „Америка на првом месту" председника Доналда Трампа, владама било теже да по страни оставе њихове разлике и да седну за сто и потраже решење за кризу на начин на који су то учиниле 2008. године.

И Гордон Браун је више пута упозорио на опасности изолационистичког приступа међународним односим који се заснива на логици „ми против њих".

Финансијске рањивости

Ипак, Сара Бриден нуди и дозу оптимизма, истичући да банке данас имају већи капацитет да апсорбују шокове него 2008. године.

Она наглашава да су банке данас „знатно боље капитализоване", односно да имају веће резерве сопствене готовине и мање се ослањају на позајмљена средства.

„Не мислим да би, ако дође до притиска, он био истог обима", каже она.

Мохамед Ел Еријан је делимично сагласан.

„Нисмо баш у истој ситуацији као 2008. године, јер не верујем да су банкарски систем, депозити грађана и платни промет непосредно угрожени.

„Али јесмо у тренутку сличном оном 2008. године у којем би финансијски систем могао да погорша постојеће економске слабости и гурне нас у р

А ако се то догоди, јасно је ко ће највише да трпи.

„Економске и финансијске рањивости обично највише погађају најугроженије слојеве становништва.

„Они имају најмању отпорност и њих кризе најтеже погађају".

Боби Сигал, који данас ради као наставник математике, каже да су сада финансијска тржишта још сложенија и да се никада не зна каква непријатна изненађења вребају испод површине.

„У суштини, финансијски инструменти се преносе са једног човека на другог, а да се заправо не зна шта је унутра.

„А проблем је што, када ствари крену по злу, оне веома брзо ескалирају на финансијским тржиштима.

„А тада не желите да будете последњи који држи тај 'пакет'".

Прва фотографија: Геттy Имагес

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk