Колико различитих Милена Павловић Барили стаје у један аутопортрет

Жене мирног лица гледају право у посматрача.

Око њих су антички стубови, велови, крила, сенке и предмети који као да припадају сну.

На сликама Милене Павловић Барили граница између стварног и замишљеног често није сасвим јасна.

„Њен опус је слојевит, интригантан и не потпуно истражен, између осталог и из перспективе психологије и психоанализе", каже Мирко Кекић, историчар уметности и кустос у Фондацији Миленин дом - Галерије Милене Павловић Барили.

Током кратког живота од непуних 36 година ова српско-италијанска сликарка стварала је широм Европе и Америке, углавном портрете.

„Приметно је да се кроз приказ фигуре бавила и психолошким садржајем", додаје Кекић за ББЦ на српском.

Управо је рад Барили инспирисао психотерапеуткињу под супервизијом Јелену Милановић да са сарадницама направи радионицу о вези сликарства и психологије.

„Док покушавамо да разумемо зашто нас је нека слика привукла, узнемирила или оставила равнодушним, почнемо некад да размишљамо и о сопственим искуствима", каже Милановић за ББЦ на српском.

Како уметност може да нам помогне да боље разумемо себе?

Идеја је да застанемо, гледамо и приметимо шта се са нама догађа и шта доживљавамо у сусрету са сликама, сматра психотерапеуткиња Милановић.

„Уметничка дела могу да буду подстицај за разговор и прозор у унутрашњи свет."

Један од начина на који су полазници њене радионице посматрали Миленина дела био је кроз поларитете - супротне стране које припадају истој целини.

„Такве супротности честе су на Милениним сликама, али учесници нису морали да их доживе на исти начин.

„Свако је гледао оно што су за њега поларитети“, каже Милановић.

Слично је било и са симболима на њеним сликама.

„Никад знамо где ће нас тачно одвести фигура у коју гледамо“, додаје она.

Уметничко дело може да буде повод за саморефлексију јер наводи да тумачимо призоре, емоције и симболе, а у то тумачење уносимо и сопствена искуства, пишу британски психолози у раду Рефлецтион ин а Мусеум Сеттинг: Тхе Персонал Респонсес Тоур.

И друга истраживања указују да посматрање уметности може да подстакне размишљање о емоцијама и личним искуствима.

Снажни уметнички доживљаји повезани су и са активношћу такозване мреже подразумеваног режима рада мозга (default mode network), која учествује у интроспекцији и присећању догађаја из сопственог живота.

Две Милене

За тумачење слика Милене Павловић Барили посебно су занимљиви њени дупли аутопортрети, верује Кекић.

На слици Девојка са лампомпојављују се два готово идентична Миленина лика.

„Једна фигура приказана је целим телом и одевена у хаљину, а друга има мушке карактеристике и гледа директно ка посматрачу док је селимично заклања црни дим.

„Из перспективе Јунгове психологије ово би могао да буде сусрет персоне и сенке", указује он.

Швајцарски психијатар Карл Густав Јунг персоном је називао друштвено лице које показујемо свету.

Сенка, насупрот томе, обухвата оне делове личности које потискујемо или не желимо да прихватимо.

„Ову слику и њену донекле претећу атмосферу можемо читати као приказ тренутка када се човек са сопственом сенком“, каже историчар уметности.

Такав сусрет представља једну од етапа на путу ка ономе што Јунг назива сопством, односно ка уцеловљењу личности.

'Постао сам велики сликар'

Необично је и то што на неким сликама уметница себе представља и као женску и као мушку фигуру, каже Кекић.

„У нашем сликарству, колико знам, таквих приказа нема.

„Сликарка са стрелцем додатно мења традиционални однос уметника и модела", додаје.

Вековима су сликари углавном били мушкарци, а женско тело један од њихових најчешћих приказа.

„Код Милене жена постаје сликарка која пред собом има фигуру са мушким карактеристикама и та фигура поново има њено лице", каже кустос.

Овај мотив постаје још занимљивији када се упореди са Милениним приватним писмима.

После успешне изложбе у Риму 1932. године она мајци пише користећи мушки род.

Уметница за себе каже да је „постао велики сликар", а за сопствено држање на отварању изложбе да је био „озбиљан и горд".

Успех у сликарству, као и у бројним другим професионалним областима тог времена, у одређеној мери је подразумевао успех у свету који су обликовали мушкарци, указује Кекић.

Та несвакидашњост огледа се и у њеним сликама, и у начину на који је градила сопствени идентитет.

„Све је у Миленином животу изузетно, несвакидашње, почетак, трајање и крај", говорила је њена мајка Даница.

Помало заборављена

На њен рад јесте утицао и надреализам, уметнички и књижевни покрет настао почетком 20. века који истражује несвесно, снове и машту, указује Кекић.

„Ипак, Милену не треба једноставно прогласити надреалисткињом.

„Оно што је повезује са надреалистичким сензибилитетом јесте однос према унутрашњем свету - јаву и сан третирала је као подједнако важне и бавила се унутрашњим садржајима", истиче Кекић.

„Ја сањарим на мојим платнима и она су за мене пребивалиште од свега", писала је Павловић Барили.

Павловић Барили је била јединствена фигура не само српске уметности, већ читавог некадашњег југословенског културног простора, оцењује кустос.

„Била је у непосредном додиру са уметничким дешавањима у великим европским центрима, док се истовремено разликовала од доминантних токова на домаћој сцени", каже Кекић, аутор монографије Сликарство Милене Павловић Барили од 1932. до 1939. године.

Због тога је остала помало заборављена.

До значајнијег прихватања њеног стваралаштва долази тек после њене смрти, указује историчар уметности.

Ко је била Милена Павловић Барили?

Рођена је 1909. године у Пожаревцу, у породици у којој су се од почетка преплитале две културе.

Њена мајка Даница Павловић била је Српкиња, а отац Бруно Барили италијански композитор и песник.

Школовала се у Београду и Минхену, а потом живела, сликала и излагала широм Европе - у Риму, Паризу и Лондону.

У Њујорк је отишла 1939. године.

Рат јој је, међутим, онемогућио повратак у Европу.

У Америци је, поред сликарства, радила као илустраторка за модне и друге часописе, међу којима је био и Вог.

Писала је и поезију, на италијанском, француском, шпанском и српском.

Умрла је изненада у Њујорку 1945. Имала је 35 година.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk