Шпијуни, стратегије и пропуштене прилике: Лекције 11. септембра које се још уче

Небројено много лидера је током деценија изјављивало да је прва дужност владе да заштити становништво.

Сједињене Америчке Државе су 11. септембра 2001. недвосмислено омануле у томе.

Обавештајних података је било, а опет, трагично, нико није повезао конце на време.

Напади 9/11, како су у САД постали познати, почели су да дефинишу, заједно са реакцијом, читаву генерацију спољне, безбедносне и обавештајне политике у прве две деценије 21. века.

Кад су тог 11. септембра самоубилачки пилоти Ал-Каиде ударили отетим авионима у зграде Светског трговинског центра, управо сам завршавао службу у нашем блискоисточном бироу.

Док ме је палестински таксиста возио кроз боровима прекривена брда западно од Јерусалима до аеродрома Бен Гурион у Тел Авиву наједном је појачао радио у колима.

„Нешто крупно се десило у Америци“, рекао је.

Није претеривао.

Тога дана погинуло је 2.977 људи.

Напади нису пали из ведра неба.

Америчка обавештајна агенција (ЦИА) је знала за мрежу Ал Каиде и њеног прогнаног саудијског вођу Осаму Бин Ладена годинама пре 2001.

Чак је имала и радну групу посвећену лову на њега.

Девет дана пре напада, Џорџ Буш млађи, тадашњи амерички председник, објавио је „рат терору“.

У наредних 25 година било је бројних обавештајних успеха баш као и неуспеха с обе стране Атлантика.

Успеси обухватају завере које су биле осујећене, осумњичене који су били ухапшени, изведени на суд, осуђени и затворени.

Али шта је са широм сликом?

Како су се сакупљање обавештајних података, контратероризам и стратешко планирање променили за 25 година од најгорег терористичког напада у америчкој историји.

Погледајте како су напади 11. септембра променили свет

Огроман пропуст обавештајне службе

Нико не може да доведе у питање да су напади 11. септембра били огромни обавештајни пропуст или конкретније, недостатак маште у америчкој обавештајној заједници.

У оно време ЦИА и Федерални истражни биро (ФБИ) су имали информације које су, да су биле подељене на прави начин, могле да спрече нападе.

Извештај Комисије за 11. септембар који је уследио окривио је америчку владу за „пропусте у политици, способности и управљању“.

ЦИА и ФБИ, закључио је извештај, нису успели правилно да процене обавештајне податке, поделе међусобне информације и предузму одговарајуће кораке да осујете заверу.

Ова најосновнија лекција је у међувремену углавном, мада не потпуно, била научена, а дељење информација међу западним обавештајним агенцијама неупоредиво је боље него што је било 2001.

Стари ривалитети између, на пример, МИ5 и полицијске јединице за контратероризам су нестали, прво уз помоћ регионалних 'фузионих центара' распршених по читавој Великој Британији и сада, најскорије, уз оснивање високотехнолошког Центра за контратерористичке операције у Лондону.

Ту су обавештајци МИ5 који седе поред полицајаца чији је посао да предузму извршне кораке како би зауставили терористичке планове.

Такође, могу да се затекну и како седе поред ФБИ америчког федералног агента или специјалисте за језик уступљеног из ГЦХQ-а.

После 11. септембра, дошло је и до темељне реорганизације америчких обавештајних служби.

Основан је Национални центар за контратероризам надомак Вашингтона и директор Националне обавештајне службе како би се осигурало да се информације деле тамо где треба између 18 засебних америчких обавештајних служби.

Односи између ЦИА и њеног британског еквивалента Тајне обавештајне службе (познатије као МИ6) можда су најтешњи на свету.

На то се надовезује савез Пет очију који сакупља обавештајне податке између Америке, Велике Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда.

Али је ипак долазило до катастрофалних пропуста у обавештајном раду, процени и стратешком планирању откако су авиони ударили у Куле близнакиње.

Пред инвазију на Ирак предвођену Америком 2003. МИ6 је непромишљено дозволио обавештајном раду да постане исполитизован.

То је довело до најтежег ударца по репутацију организације још од издаје двоструког агента Кима Филбија и других совјетских кртица 1950-тих 1960-тих.

Под огромним политичким притиском Вашингтона да произведе доказе да Ирак, под председником Садамом Хусеином, и даље има „оружје масовног уништења“, МИ6 је проследио влади премијера Тонија Блера нешто што се испоставило као мањкави обавештајни подаци.

Ирак је заиста поседовао оружје масовног уништења у прошлости, али је било уништено после Заливског рата 1991. године.

После инвазије на Ирак 2003. године, МИ6 је прошао кроз потпуну реорганизацију начина на који процењује сирове обавештајне податке, познат као ЦX, агента са терена.

Данас је јасна раздвојеност међу надређеним агентима чији је посао да сакупе обавештајне податке од извора на местима као што су Иран, Северна Кореја или из проглашених терористичких група као што је Ал Каида и тима за извештаје.

Њихов посао је да провере и оспоре обавештајне податке, често их шаљући назад тражећи више потврда.

Упркос овим променама, неке лекције су остале ненаучене годинама после 11. септембра.

„Рат у Ираку 2003. био је заснован на дубоко погрешним обавештајним подацима“, каже сер Ричард Ширеф, генерал који је у Ираку био командант дивизије.

„Јесмо ли научили нешто из свега? Не, мислим да смо врло лоши кад треба нешто да учимо… Било ми је савршено очигледно као команданту да се крећемо ка стратешкој пропасти", прича он.

После инвазије на Ирак уследила је нова истрага, завршивши се Батлеровом ревизијом.

Британски обавештајни подаци о ирачком наводном програму оружја за масовно уништење били су „озбиљно мањкави и у умногоме су се заснивали на непотврђеним изворима“, био је тадашњи закључак.

И тајна служба, МИ5, имала је властите пропусте, међу бројним несумњивим успесима, у осујећивању терористичких планова.

„После 11. септембра процена је била да је убедљиво најкритичнија претња по безбедност у Великој Британији терористичка организација Ал Каида и придружених јој појединаца и група“, каже лорд Џонатан Еванс, који је водио МИ5 од 2007. до 2013.

Али са тадашњом базом података од више од 20.000 „субјекта од интересовања“ и великог броја истрага вођених истовремено, МИ5 се суочио и још то чини са свакодневним изазовом на које трагове ставити приоритет.

Није му увек полазило за руком.

Није успео да 2005. спречи лондонске самоубилачке бомбашке нападе 7. јула у којима је страдало 52 људи.

Тајна служба је знала за Мухамеда Сидика Кана, човека за ког се испоставило да је био коловођа, али није била свесна шта ће да изведе.

Бомбашки напад у Манчестерској арени 2017. био је још један пропуст.

Терористичке претње данас нису нестале, али, „слика се променила", каже лорд Еванс.

„Недржавни тероризам остаје озбиљан разлог за бригу, али су државне претње постале све озбиљније и у најмању руку су једнако озбиљне бриге по националну безбедност као и недржавни тероризам.

„Ове претње долазе у различитим облима, од Русије, Ирана, њихових посредника и Кине", указује.

Може и да се тврди да је одлука америчког председника Доналда Трампа да се придружи Израелу у нападу на Иран 2026. био пропуст обавештајне маште.

Сви амерички савезници у Заливу знали су да постоји озбиљан ризик да ће Иран узвратити затварањем Ормуског мореуза.

Упозорења су постојала, а опет је Трамп деловао као да не поседује контра-стратегију кад је Иран учинио управо оно што је претио да ће учинити, изазвавши огромну пометњу на светским енергетским тржиштима.

Морална рачуница

Непосредно после напада 11. септембра нашироко је завладао страх од другог таласа напада.

Сама Ал Каида је обећавала „рој авиона“ који ће напасти више зграда.

У журби да се предупреди такав напад, Америка и њени савезници починили су бројна кршења људских права.

Осумњичени су били приведени у Авганистану и Пакистану, често по 'најтањим' могућим дојавама.

Стотине њих су пребацивали авионом, везане, са повезом преко очију и умотане у пелене са другог краја света у приручне кавезе у америчкој поморској бази у Заливу Гвантанамо, на Куби, где су били заточени без суђења.

Групе за заштиту људских права осудиле су то као мрљу на моралној савести Америке.

Скандали око злостављање затвореника у америчком притвору у Ираку и Авганистану нужно су избили на видело, а неки од умешаних позвани су на одговорност, мада критичари кажу да су личности на вишим положајима избегле последице.

Ипак, Америка и даље практикује затварање без суђења у Гвантанаму, а депортовала је више од 200 људи из Америке у контроверзни Притворски центар за терористе у Ел Салвадору 2025.

Непосредни период после 11. септембра оставио је мрљу по људска права и у Великој Британији.

МИ6 је 2004. учествовао у отмици и изручењу либијског исламисте Абделхакима Белхаџа и његове супруге са Тајланда у Либију.

Тамо је он провео године у затвору, где га је мучио режим пуковника Муамера ел Гадафија.

Случај је на крају избио на видело и за последицу имао опсежно јавно извињење државног тужиоца Парламенту 2018.

Данас се за унутрашње правне службе каже да су одељења у највећем порасту у оквиру ових агенција.

Успон Русије и Кине

„Провели смо првих 20 година овог века усредсређујући се скоро у потпуности на контратероризам и контрапобуне“, каже сер Алекс Јангер, шеф Тајне обавештајне службе између 2014. и 2020.

Покојни шеф МИ6 говорио ми је на књижевном фестивалу убрзо пошто је напустио ту позицију.

„Промакао нам је успон Кине као војне силе и као стратешког изазова", рекао ми је.

На сличан начин, генерал Ширеф је написао политички трилер Рат са Русијом 2016. године, где је предвидео руску инвазију на Украјину.

После 11. септембра и током „рата против терора“ који је уследио док су западне земље биле заузете борбама са талибанима, ИСИС-ом или покушајима да изађе на крај са хаотичном окупацијом Ирака, Русија и Кина су се упустиле у велике програме поновног наоружавања са иновацијама у надзвучним пројектилима.

Они су озбиљно угрозили предност коју је некада имао НАТО.

„Грешка Запада није просто била што јој је пажњу заокупио контратероризам после 11. септембра“, каже Сем Олсен, главни аналитичар фирме за обавештајну безбедност Сибелин.

„Он и погрешно разуме природу успона Кине, претпостављајући да ће економска интеграција довести до политичке конвергенције", додаје.

Кина, баш као и Иран, Русија и Северна Кореја, сматрају се „тешким метама“ за сакупљање обавештајних података.

Биометријски подаци су те 2001. још били у релативном повоју, али је значајна употреба програма за препознавање лица, дужице и хода допринело значајним савременим изазовима у пребацивању агената и њихових надређених преко границе непримећених.

Колико, дакле, добро или лоше западне обавештајне службе разумеју Кину?

Заједно са Русијом, Кина је данас главна обавештајна мета за МИ6.

„Западне обавештајне службе разумеју много шта у вези са Кином“, каже Сем Олсен из Сибелина.

„Већа опасност је што виде појединачне комадиће, а не разумеју увек ширу слику коју они чине.

„Кинеска сила више није у бродовима, пројектилима и трупама већ је све више у полупроводницима, критичним минералима, батеријама, лукама, телекомуникацијама и индустријском капацитету…

„Проблем је често мање у неуспеху да се сакупе обавештајни подаци, а више у неуспеху њиховог стратешког тумачења", указује.

На дан напада 11. септембра, агенти америчких обавештајних служби су поседовали делове слагалице (аналогија на коју шпијуни обожавају да се позову), али колективно нису успели да их склопе и виде јасно шта долази иза ћошка.

Није довољно имати добре обавештајне податке ако не можете да их примените као стратешку предност.

Погледајте видео о терористичком нападу на Америку: 102 минута који су променили свет

Непрепознатљиви свет

Очигледно се свет обавештајних служби и контратероризма променио до непрепознатљивости за четврт века од оног ведрог септембарског јутра у Њујорку.

Уз напредак вештачке интелигенције и квантних компјутера само ће да настави да се мења и то невероватном брзином у неким областима.

Међутим, у свету пуном сучељених наратива и интереса, западне земље немају монопол на пропусте у сакупљању обавештајних података, превида и стратешки погрешних процена.

Други истакнути случајеви су руска катастрофална инвазија на Украјину 2022. и оно што неки описују као израелски 11. септембар - Хамасов напад на Газу 7. октобра 2023. године.

На крају, питања се и даље постављају поводом крупних, стратешких, националних одлука.

Да ли је Велика Британија требало да се придружи инвазији председника Буша на Ирак?

Да ли је требало да се придружи Операцији Трајна слобода предвођеној Америком у Авганистану, а потом препусти земљу талибанима побегавши одатле две деценије касније?

Ова, и много друга питања, настављају да одјекују.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk